Dok Abdul Rahman još uvek očekuje presudu Suda u Kabulu jer se usudio da iz Islama pređe u Hrišćanstvo javno mnjenje, kako u Avganistanu tako i širom Sveta, pokazuje veliko interesovanje za njegov slučaj. Naravno povećano interesovanje za nije uvek i “dobronamerno”. Tako, recimo, većina onih koji žive u Avganistanu smatraju prirodnim da Abdul Rahman bude osuđen na smrt jer se usudio da učini nezamislivo – da i pored pripadnosti “najvernijoj i najboljoj” veri poveruje u Sveto Trojstvo. S’ druge strane brojni političari, posebno onih zemalja koje su 2001. godine donele “demokratiju” u talibanski Avganistan, našli su za shodno da preko Predsednika Avganistana, Hamida Karzaia, upute poruku da se verske slobode i osećanja moraju poštovati na svim stranama. Na žalost, iako je za danas zakazana i specijalna sednica Vlade povodom ovog suđenja, prema rečima Predsednika Karzaia i drugih zvaničnika Vlade – sudstvo je i u Avganistanu nezavisno od izvršne vlasti. Bezizlaznosti situacije doprinosi i činjenica da sudstvom Avganistana još uvek dominiraju verski konzervativci, te da i sam Ustav Avganistana s’ jedne strane garantuje ljudska prava i slobode, naravno, dok se ista ne kose sa šerijatskim pravom (sic!). Poslednji pokušaj da se iz ovog “nečasnog” procesa svi izvuku sa najmanjom mogućom štetom načinjen je krajem protekle nedelje. Sudija je postavio pitanje mentalnog zdravlja okrivljenog sa čim se složio i tužilac izražavajući sumnju da je Abdul Rahman mentalno sposoban da “razume” zašta je okrivljen. Ukoliko se sudija i tužilac “slože” oko poremećenog mentalnog stanja okrivljenog izlaz bi se mogao naći u činjenici da se šerijatsko pravo ne primenjuje na “klonule duhom”. Abdula Rahmana, koji je pred sudom izjavio da je spreman da “postrada” za svoju novu veru, u tom slučaju niko neće saslušati. Ipak radi se o ugroženom ponosu brojnih “zainteresovanih” strana …

Abdul Rahman (41), podanik islamske republike Avganistan odlučio se pre 16 godina da pređe iz Islama u Hrišćanstvo dok je u Pakistanu, kao medicinski radnik, pomagao izbeglicama iz svoje zemlje u okviru jedne od brojnih hrišćanskih organizacija. Prošlog meseca porodica, koja ga se odrekla i sa kojom je u sukobu oko starateljstva nad svoje dvoje dece, ga je prijavila vlastima u Kabulu kao konvertita. Abdul Rahman je uhapšen i izveden pred sud. Priznao je svoje “nedelo” i odbio “velikodušnu” ponudu tužioca Abdula Wasi-a da se u zamenu za izbegavanje smrtne kazne “povrati” na Islam. Sudija u procesu, a ne zaboravite da se radi o islamskoj republici u kojoj pravdu dele verski zvaničnici, “nedelo” Abdul Rahman-a opisao je kao napad na Islam. Konačna presuda još nije doneta ali u skladu sa konzervativnim tumačenjem šerijatskog prava, na komepočiva Ustav Avganistana, izgledno je da neće biti povoljna po okrivljenog.

Nakon “gužve” oko objavljivanja karikatura Proroka Muhameda, sveprisutnog poziva na versku toleranciju i uzajamno uvažavanje svačijih verskih sloboda i prava čini se da poruka ovog slučaja iz Avganistana ne ide u prilog “odbrani” Islama. Ako, s’ pravom (mada ne i opravdano), tumači Kurana mogu tražiti da se “kazne” oni koji “ismevaju” Proroka i da se zaštite verska ubeđenja “milijardu” Muslimana, šta im onda daje za pravo da oduzmu život nekome ko se dobrovoljno odrekao Islama. Kako sada braniti stav da je Islam “religija mira i ljubavi” ako je ista ta religija prihvata kao normu ubistvo onih koji ne žele da je prihvate iz ovih ili onih razloga, ako se javno prihvata da je pitanje islamske vere stvar ucene oko toga hoćete li nekome “dosuditi” život ili smrt?