Nedelja, u gradu vrućina, Milutin i ja krenuli na pecanje u Miloševo. Stižemo oko četiri, montiramo naše Megaforce Jiggerspin motke, krećemo. Mesto iznad skele zauzeli plovkaroši, siđemo malo niže da se Milutin „podseti“ kako se baca … bucov luduje, klinac brzo kapira da od bucova koji juri nema ulova i krene da brčka noge i zeza se sa žabama … vreme je da skelom pređemo na suprotnu obalu.
Skeledžija mi ostao dužan vožnju od prošlog izlaska, „onako čovečanski“ pitam dokle najkasnije da budemo na skeli. Kaže, „skela radi do 8, ja idem u selo al’ biće kolega tu da vas prebaci, ti plati meni ću mu kažem da si platio“. O.K. dajem mu 50 kinti za povratnu, deca ne plaćaju.
Stižemo na par stotina metara uzvodno od skele na prvo od mojih „mesta“ … pecamo zajedno, Milutin sa obale, ja zagazio pa bacam s’ pola Morave. Dešava se retko, al’ i na ovom potezu se učestalo javlja bucov … klinac odustaje posle 10-ak minuta, kostimira se i kreće brčkanje uz obalu, kopanje jezerceta sa potočićem, montiranje kanadske zastave (list na pobodenu grančicu za neupućene) i teranje džipa s’ obezglavljenim šoferom koji smo našli uz put. Dogovorimo se oko pravila za „igre na vodi“ i krećem uzvodno stotinjak metara na „moje drugo mesto“. Prozirnost vode mala, jedva 10-ak santimetara, oblaci se polako navlače, slab vetar nudi spas od sparine za razliku od jata bucova koje ne prašta ni na ovom mestu … šta ću, zagazim u vodu koliko se može od struje pa bacam u preliv na sred Morave … nope, njet, nada, ništa … od klena ni traga ni glasa. U jednom trenutku učini mi se da me Milutin zove, vraćam se, kad imam šta da vidim – klinac batalio brčkanje i igranje, uzeo štap u ruke i baca Gaga dvodelnu varalicu – vežbom do savršenstva – izbačaji mu se produžili. Bacaj na sec Milutine … ovako … brzo kapira, sec, i odmah 5-6 metara duži izbačaj … zagazim 30-ak metara nizvodno da ne ometam trening, prepipavam metar po metar vode … iza mene galama … Tata, taataaa … riba, upec’o sam ribu … tataaa … okrenem se, Milutin već izvukao ribu na obalu … jes’ bucov 30 centimetara al’ ulov u koji je uloženo toliko truda i upornosti to je već neprocenjivo … tata otkačinje … Milutin vraća … vidim ga, radi adrenalin … upec’o bucova nije to mala stvar !
Pola osam, oblaci potamneli, vetar se pojačava, na brzinu se pakujemo i oblačimo, vetar sve jači, gledam nizvodno, ne vidim skelu – znači na našoj je strani, na suprotnoj obali vetar već lomi granje koje pada u vodu, iz daljine se čuje grmljavina  … krećemo … na skeli smo taman u 10 do osam al’ ne lezi vraže! Skela privezana na drugoj obali, dozivam skeledžiju il’ tog kolegu koji ga menja … svejedno … na suprotnoj obali više nema nikog – ni skeledžije, ni kolege, ni ribolovaca. Jak vetar prelazi u oluju, Milutin seda na klupu da klopa, ja povremeno, dok vetar prikuplja snagu za sledeći nalet, pokušavam nekog da dozovem … ubrzo ne znam ni sam koga to dozivam … obale Morave opustele!
Pola devet, sumrak, seva na sve strane, čuje se grmljavina, brojim – još je daleko. Krećemo nizvodno do krivine preko puta vikend naselja … možda nas čuje neko od vikendaša pa da nas prebaci skelom … ako nas ne čuju idemo dalje preko puta šljunkare u Brzanu tamo je čuvar, ima čamac, Ladu Nivu, telefon … smislićemo nešto … pod uslovom da nas neko čuje … ako ne čuje pravac Radošin da izmolimo koga u selu za konak i prenoćište.
Stižemo do krivine, pada mrak i više ne vidim gde mogu da siđem na obalu, vetar slabi, sad će kiša, s’ puta, iz brda, dozivam … ehhheeeej …. domaaćineeee …. ehhheeeeeej … Milutin načuljio uši, dal’ da bolje čuje ako neko odgovori dal’ zbog ranog upozorenja na lisice i šakale koje ne bi voleo da sretne po mraku … ehhheeeej …. domaaćineeee …. ehhheeeeeej … Ooojjjjj … učini mi se, sad i ja čuljim uši, kao da čujem nekog da se odaziva – nisam siguran … Milutin već odgovara „Evooo nas, idemo na skeeluuuu !“
Krećemo natrag još malo pa se neće videti ni prst pred okom, da ne sevne povremeno čini mi se ni put pred nama ne bi smo videli. Na skeli smo za 10-ak minuta, ponovo dozivam – niko se ne odaziva … učinilo nam se ? Vadim telefon, pozivam kolegu iz Batočine u nadi da ima telefon šljunkare u Brzanu … pozvani korisnik je trenutno nedostupan … ‘ebaga, ko mi je kriv kad se nisam ranije setio da zapišem broj – a hteo sam, i to više puta.
Počinje pljusak, seva na sve strane, grmljavina, brojim, još uvek je daleko … posadim Milutina na klupu pod drvo, ne vredi … jak pljusak … par minuta i obojica mokri do gole kože. Tata, hladno mi je … diž’ se Milutine sportisto da radimo vežbe, da se zagrejemo … čim kiša stane pravac Radošin da tražimo konačište. Kiša jenjava, vetar se smirio … da probam ponovo da pozovem kolegu telefonom il’ da krećemo u Radošin? Oooooojjjj … čuje se s’ druge strane … ehhheeeej, prijateljuuuuu spasavaaaaj … 9 sati, na drugoj smo obali, zahvalismo se Bog zna kako čoveku koji se rešio da prenoći u vikendici. Taman se, veli, spremio za spavanje kad nas je čuo kako dozivamo … trebalo mu vremena da se obuče i dođe do skele al’ ispao čovek za razliku od onog kome je to bio posao – hvala mu još jednom !

P.S. idemo onako mokri po mrklom mraku ka kolima … Milutin: Tata, koliko je sati? Tako, oko 9 i 10 minuta … Zakasnili smo da gledamo Betmena … ‘ebote te i Betmen  (mislim se u sebi) …