Šerijatski inat

Dok Abdul Rahman još uvek očekuje presudu Suda u Kabulu jer se usudio da iz Islama pređe u Hrišćanstvo javno mnjenje, kako u Avganistanu tako i širom Sveta, pokazuje veliko interesovanje za njegov slučaj. Naravno povećano interesovanje za nije uvek i “dobronamerno”. Tako, recimo, većina onih koji žive u Avganistanu smatraju prirodnim da Abdul Rahman bude osuđen na smrt jer se usudio da učini nezamislivo – da i pored pripadnosti “najvernijoj i najboljoj” veri poveruje u Sveto Trojstvo. S’ druge strane brojni političari, posebno onih zemalja koje su 2001. godine donele “demokratiju” u talibanski Avganistan, našli su za shodno da preko Predsednika Avganistana, Hamida Karzaia, upute poruku da se verske slobode i osećanja moraju poštovati na svim stranama. Na žalost, iako je za danas zakazana i specijalna sednica Vlade povodom ovog suđenja, prema rečima Predsednika Karzaia i drugih zvaničnika Vlade – sudstvo je i u Avganistanu nezavisno od izvršne vlasti. Bezizlaznosti situacije doprinosi i činjenica da sudstvom Avganistana još uvek dominiraju verski konzervativci, te da i sam Ustav Avganistana s’ jedne strane garantuje ljudska prava i slobode, naravno, dok se ista ne kose sa šerijatskim pravom (sic!). Poslednji pokušaj da se iz ovog “nečasnog” procesa svi izvuku sa najmanjom mogućom štetom načinjen je krajem protekle nedelje. Sudija je postavio pitanje mentalnog zdravlja okrivljenog sa čim se složio i tužilac izražavajući sumnju da je Abdul Rahman mentalno sposoban da “razume” zašta je okrivljen. Ukoliko se sudija i tužilac “slože” oko poremećenog mentalnog stanja okrivljenog izlaz bi se mogao naći u činjenici da se šerijatsko pravo ne primenjuje na “klonule duhom”. Abdula Rahmana, koji je pred sudom izjavio da je spreman da “postrada” za svoju novu veru, u tom slučaju niko neće saslušati. Ipak radi se o ugroženom ponosu brojnih “zainteresovanih” strana …

One thought on “Šerijatski inat

  1. Užasno je to što čak i ako ne bude osuđen, bilo proterivanjem ili dijagnozom metnalne poremećenosti??? to će u glavama ostaih vernika biti tumačeno kao presedan ili izdaja. Većina njih neće ni pomisliti kako svaki čovek ima slobodno pravo da sam izabere u šta će i da li će u nešto verovati.

    Pre ovog događaja ja uopšte nisam znao da u islamu postoji zabrana promene vere, mada se iskreno skoro uopšte ne interesujem za religijska pitanja. Zar je moguće da onda islam kao legitimna religija bude prihvaćen u tzv. “zapadnom svetu”, ili je ovo neka lokalna karakteristika?

    O kakvoj demokratiji se onda može uopšte i govoriti bilo gde u arapskom svetu?

Ostavite odgovor