Čik ako smeš

Abdul Rahman (41), podanik islamske republike Avganistan odlučio se pre 16 godina da pređe iz Islama u Hrišćanstvo dok je u Pakistanu, kao medicinski radnik, pomagao izbeglicama iz svoje zemlje u okviru jedne od brojnih hrišćanskih organizacija. Prošlog meseca porodica, koja ga se odrekla i sa kojom je u sukobu oko starateljstva nad svoje dvoje dece, ga je prijavila vlastima u Kabulu kao konvertita. Abdul Rahman je uhapšen i izveden pred sud. Priznao je svoje “nedelo” i odbio “velikodušnu” ponudu tužioca Abdula Wasi-a da se u zamenu za izbegavanje smrtne kazne “povrati” na Islam. Sudija u procesu, a ne zaboravite da se radi o islamskoj republici u kojoj pravdu dele verski zvaničnici, “nedelo” Abdul Rahman-a opisao je kao napad na Islam. Konačna presuda još nije doneta ali u skladu sa konzervativnim tumačenjem šerijatskog prava, na komepočiva Ustav Avganistana, izgledno je da neće biti povoljna po okrivljenog.

Nakon “gužve” oko objavljivanja karikatura Proroka Muhameda, sveprisutnog poziva na versku toleranciju i uzajamno uvažavanje svačijih verskih sloboda i prava čini se da poruka ovog slučaja iz Avganistana ne ide u prilog “odbrani” Islama. Ako, s’ pravom (mada ne i opravdano), tumači Kurana mogu tražiti da se “kazne” oni koji “ismevaju” Proroka i da se zaštite verska ubeđenja “milijardu” Muslimana, šta im onda daje za pravo da oduzmu život nekome ko se dobrovoljno odrekao Islama. Kako sada braniti stav da je Islam “religija mira i ljubavi” ako je ista ta religija prihvata kao normu ubistvo onih koji ne žele da je prihvate iz ovih ili onih razloga, ako se javno prihvata da je pitanje islamske vere stvar ucene oko toga hoćete li nekome “dosuditi” život ili smrt?

Ostavite odgovor