Slika proroka

Ova karikatura iz serijala Muhammed, autora Jens Julius Hansen-a objavljena u časopisu Jyllands-Posten, jedna je od dvanaest karikatura koje se uzdrmale odnose između islamskog sveta i Danske i Norveške, zemalja u kojima su karikature štampane. Ostale možete videti na sledećoj adresi. Nije sporna poruka karikatura kao ni to što one predstavljaju lično viđenje proroka Muhameda i Islama od strane autora – sporno je što su se autori drznuli da slikom i likom prikažu ono što u islamskom svetu predstavlja “večni” tabu.

Cela serija nastala je nakon što je danski pisac Kare Bluitgen imao problema da pronađe ilustratora voljnog (čitaj dovoljno habrog) za svoju knjigu o proroku – tri autora su ga odbila u strahu za svoj život. Frants Iver Gundelach, predsednik Danskog Udruženja Pisaca osudio je ovaj događaj kao pretnju slobodi govora a najveći danski dnevnik odazvao se pozivom 40-orici autora od kojih se samo 12 usudilo da pošalje svoje karikature. Prve reakcije došle su od danskog Imama Raed Hlayhel-a koji je karikature osudio kao uvredu za sve Muslimane Sveta i zatražio javno izvinjenje lista koje je odbijeno. Usledile su pretnje bombaškim napadima, pakistanska partija Jamaaat-e-Islami ponudila je i nagradu od 5,000 kruna svakome ko ubije nekog od autora karikatura, islamska konferencija uputila je protest danskoj Vladi, vodeći autori islamskog Sveta ocenili su karikature kao uvredu za milijardu muslimana, a komesar UN za ljudska prava Luiz Arbur, ocenila je postupak novinara kao neprihvatljiv i obećala da će se njen komesarijat pozabaviti optužbama za “Islamofobiju” i rasizam.

I dok ovaj “slučaj” eskalira (namerno izbegavam proskribovani izraz afera) puneći stupce svetskih medija moram da se upitam nije li u pitanju prvi otvoreni globalni sukob na tlu Evrope između prava muslimana da ispovedaju svoju veru i principa zapadnog sekularnog društva u kome svaka individua ima pravo na svoje lično viđenje Sveta (u okvirima Zakona iliti društveno prihvatljivih normi). Budu li danski novinari prinuđeni na izvinjenje zbog objavljenih karikatura neće li to značiti povlačenje zapadne civilizacije i naznaku dobrovoljnog odricanja od teško stečenih sloboda pojedinca u korist veštačkog “poštovanja” principa multikulturalnosti i tolerancije.





Slava

Po prvi put za poslednjih 17 godina svoju slavu, Svetog Nikolu, dočekao sam van svog doma. Prošli put u vojsci a sada u Avganistanu. Naravno moja slava ni u Avganistanu nije mogla da prođe neopaženo. Slavio je ceo Avganistan. URAAAA neradni dan za Bracinu slavu, njima novi saziv Parlamenta a meni slava, gde ćeš bolje kombinacije, niko ništa ne radi. Dobro de lažem, ja sam radio juče gotovo ceo dan, ako ne računam ona 2 sata koliko mi je trebalo da odem da kupim ribu u “Suprem”-u. Moram nakratko da se osvrnem na ovu kupovinu. Ajde što je radnja bar 10 km izvan Kabula, što se ulazi samo na strani pasoš i što jedini u Kabulu prodaju alkoholna pića, ali brate slatki kako cepaju cene pa to je neverovatno. Znači nije nešto skuplje nego je DUPLO skuplje. Recimo teglica Nescafe Gold od 200 grama koju sam jutros kupio za 7 dolara tamo je 14 istih tih dolara i još ne primaju Afgane. Ma jebiga, da mi nije slava slatko bih im se prošetao po radnji psujući na engleskom majku lopovsku, i ostale srpske psovke i eve im ga što bih na kraju nešto kupio. Ovako za 53 dolara pazario sam nešto malo za svoju dušu i što je najvažnije ribu i priloge za slavsku trpezu.

Niste pogodili, nisam ja Koštunjavi pa da teram muslimane da se krste, lome kolač nad Biblijom i ispijaju šljivku uz zdravicu, ja sam bre iz popovske kuće. Večera ko večera, samo je izbor bio nešto bogatiji (hoću reći manje zelen) nego obično. Posedeli, popričali, pojeli, nismo pili, i lepo se razišli. Ljudi kulturni, čestitali slavu i zahvalili se na gozbi. Jebiga, bilo bi i bolje da se kuvar nije preš’o kod prženja ribe – prepeko je skroz – no sam sam kriv kad mu nisam rekao da ribu prvo lepo uvalja u brašno i da prži na laganoj vatri, samo da porumeni – uostalom niko se nije bunio, svikli se ljudi na Fazlijevo kulinarstvo pa se više i ne bune.





Slava, Slava

Hmmm, dobro, ribu smo kupili, kuvar je kupio “kolač” i počeo sa spremanjem pasulja, ima nešto mrzlog kukuruza šećerca, još samo neko voće, keks za desert i slavska trpeza u Kabulu je spremna da dočeka svečane zvanice.





Božić Bata

Ako bih glasao za nešto što je istinski jadno i tužno, što je potpuna suprotnost svojoj suštini, onda bih zasigurno svoj glas dao proslavi Božića u nekoj stranoj zemlji koja izlazi iz dugotrajnog konflikta – imam ja i posebno ime za to – “NGO Božić”. Iako sam imao prilike da samo dva puta prisustvujem ovakvim proslavama i to mi je dovoljno za ovakvu ocenu.

Elem, juče sam bio pozvan i otišao na Božićnu proslavu. Ukratko, koliko je to moguće kad ste izvan svoje zemlje, proslavu organizuje par sa juga Indije, adventisti (subotari po naški o.a.), ona radi u GTZ-u koji nadgleda delovanje firme u kojoj sam ja trenutno, on je prvi čovek ADRA-e (humanitarna organizacija adventističke crkve) u odsustvu šefa misije. Proslava je održana u podružnici ADRA-e nedelju dana pre Božićne večeri jer je to poslednja prilika da se svi nađu na okupu u Kabulu pre nego što većina zapali kući. Posluženje prema prilici, malo pržene pileće kobaje, neizbežni Pringles čips, biljni dimljeni kačkavalj, malo turšije, maslinčice, sve to na čačkalicu, a za glavno jelo indijski specijaliteti, sa puno kari začina, kineska piletina (izvnredno termički obrađena po rečima domaćina), janjeći gulaš (moj favorit), makaroni i preliv sa mesom, soja kavurmica (takođe nije loše, i gulaš od jaja (nije mi se baš jelo pre svega zbog karakterističnog izgleda). Uz posluženje obavezan razgovor sa prisutnima – ko je gde radio, s kim, kad – obnavlja se poznavanje davno zaboravljenih jezika, prisećamo se ljudi čije smo likove već zaboravili, običaja i zemalja koje većina više nikada ne bi želela da poseti (to zadržavate za sebe nikako to da javno izgovorite). Gotovo svi koji su tu, jedno vreme radili su na prostorima bivše Jugoslavije, uglavnom imaju lepe uspomene koje ih vežu za tu danas nepostojeću zemlju i naravno svi, zli baš svi znaju za fijasko zvani Yugo. Lakše mi je da kažem da sam iz Yugo grada/zemlje nego da pričam o Kragujevcu i Srbiji.

Družina, dvadesetak ljudi, se zapričala, onako obaška po grupicama 4-5. Ima nas sa svih strana Sveta – Nigerija, Benin, Kenija, Koreja, Japan, USA, Nemačka, Rusija, Rumunija, Pakistan, Afganistan, naravno Indija, Indonezija, Filipini, tu je i Ardur iz Prištine, i za kraj SRBIJA!!! Nedostaju samo Južna Amerika i Australija pa da organizujemo svetski natječaj ko se najjadnije oseća na Božićnoj proslavi daleko od kuće. Mislim, iza sve te učtivosti i osmeha stoje neispunjena očekivanja, životni usponi, još više padovi, neostvarene želje i osećaj otuđenosti – niti ste među svojima, niti ste od okoline prihvaćeni i cenjeni onoliko koliko mislite da zaslužujete.

Iskreno meni je ovo bila obaveza koju sam morao da odradim u odsustvu šefa misije (zaboravio sam da pomenem da sam sad jedini stranac među 400 zaposlenih u firmi), voljno, nevoljno, svejedno. Uostalom za manje od dve nedelje – ZBOGOM Avganistan, dobrodošao kućici. Na pitanja kada se vraćam u Avganistan odnosno koliko vremena provodim “konsultujući” po Svetu – meni je i mesec dana godišnje po belosvetskim vukojebinama sasvim dovoljno – znači u Junu si ponovo ovde – kažu Rus i Rumun gotovo u glas – ne znam videćemo koliko će ove parice da potraju …





Kazna, šta li je

Sećate se gužve u gradiću Waco između David Koresh-a, njegove sekte sledbenika Davida i agenata FBI februara 1993 godine? Nedugo nakon toga kao da su svi zaboravili na ovaj gradić. Na BBC-u je ovih dana osvanula vest o svešteniku baptističke crkve Kyle Lake-u koji je nastradao od elektrošoka prilikom rituala krštenja u baptističkoj crkvi lokalnog Univerziteta. Sveštenik se tokom rituala nalazio u malom bazenu a elektrošok je doživeo kada je posegnu za obližnjim mikrofonom.

E sad, ostavljam Vama da sami prosudite i protumačite ovu vest. Meni je, recimo, zanimljiva šarolikost tumačenja ovakvog jednog događaja zavisno od ličnih ubeđenja tumača. Na primer za vernika, bilo koje veroispovesti, ovo je očigledan primer Božije kazne “grešnog” sveštenika. Za iste te vernika, ali neke druge hrišćanske sekte, ovo bi verovatno bio argument više u osudi baptističke “jeresi”. Za nekog agnostika ili ateistu događaj nameće jasan zaključak da je nauka ubeležila još jedan poen u utakmici sa religijom. Zanimaju me Vaša tumačenja i komentari!?!

Božić u Iraku

Eh, Božić !

Pa i nije baš tako ipak je ovo katolički Božić ali slave ga i u Iraku. Bar ono malo stranaca koji su ovde kao i sami Iračani hrišćanske veroispovesti. Ionako je to jedina prilika da se ljudi nađu zajedno, neobavezno porazgovaraju i podsete se načina života tamo odakle su došli.

Meni se pružila prilika da ovaj katolički Božić dočekam u Kirkuku, gradu na severu Iraka, pretežno nastanjenom Kurdima, u društvu sa ljudima iz ACDI/VOCA-e, američke neprofitne organizacije za koju ovde radim. Naravno Amerikanaca je najmanje – jednostavno ne mogu da se suoče sa pritiskom pod kojim se ovde radi – posebno u civilnom sektoru.
Božićnu proslavu zvanično je priredila Karmel, kanađanka koja je trenutno ovde inače već godinama radi na Bliskom Istoku. Ona je ta koja je pripremila večeru za nas i u čijoj kući smo se našli. Nazalost Božićno drvo – okićena jelka – je bila jedina stvar koja je nedostajala pa da zabavu proglasimo potpunim uspehom. Društvo je šareno i čine ga predstavnici Austrije, Jordana, Libana, Pakistana, Iraka i naravno Srbije. Svako od ovih ljudi ima svoju priču kako i zašto je tu ali o tome možda drugi put. Trpeza je sačinjena od specijaliteta čiji su recepti prikupljani širom Bliskog Istoka, kao i iz samog Iraka za šta se pobrinula Telma. Telma je rodom Jermenka, rođena u Iraku, živi u Americi i ima američko državljanstvo, tu je da bi pokrenula projekat mikro-finansiranja malih preduzeća, inače je jedina “amerikanka” uključena u program. Naravno na trpezi se našlo mesta i za raznorazna Cola pića i pivo, čak i originalno francusko vino, Baileye”s i još štošta. Nažalost nije bilo muzičke podloge, što je dobro, jer se verovatno ne bi složili oko izbora numera.

Da ne dužim, najvažnije je da smo kroz razgovor upoznali bolje jedni druge, predstavili nacionalne Božićne običaje i upoznali iste u drugim zemljama. Na trenutak zaboravili smo gde se zapravo nalazimo. Sve dok neko nije primetio da je već 22h i da uskoro na snagu stupa “interni” policijski čas. A tada natrag u svoje kuće, dobro čuvane od strane naoružanih Iračana i predstavnika lokalne policije.