Hrana

Hmmm, ako očekujete da pišem o loakalnim specijalitetima – odmah na Back dugme vašeg pregledača, gore levo, pri vrhu. Kakva lokalna kuhinja, ma bjaži, konzerve i restorani kad ima s kim. Jebeš ti Kebab (roštilj) kad ga majstor sprema na trotoaru prašnjave ulice ili, daleko bilo, jagnjeću plećkicu koju trojica peku ispred radnje, na trotoaru, let lampom. Ne verujete, e sad jeste da nemam slike, ali ko je baš uporan nek dođe u Kabul da se uveri.

Kao što rekoh konzerve i restorani. Eto koliko već prve večeri bio sam pozvan na gostovanje sa hranom u lokalni Libanski restoran, neugledan, smešten između desetina kineskih i indijskih restorana u okolnim ulicama, ma jedva su ga našli, ali zato je janjetina i hamus bila izvanredna – sa bliskoistočnom kuhinjom nema greške. Danas je pao Toskanski odrezak u jednom DOBRO obezbeđenom restoranu (nema tablu, jebiga ne znam naziv) a za večeru će biti neka čokoladica. Kad nema restorana, po završetku posla, svratim do obližnje prodavnice, nakupujem konzervi i teglica, uz obaveznu kontrolu nalepnica i roka trajanja (jedu se i meni Bečke kobaje ali ne dve godine posle isteka roka), sve to za jedan dan pa pravac gostinska kuća. Šta, kako me ne mrzi da svaki dan kupujem hranu, pa šta kupim za celu nedelju i stavim u frižider – bi ja kad bi imalo struje. Eto pre neki dan sam naleteo na ovaj bebeći kukuruz sa Tajvana. Fantastično! Ko turšija, samo umesto “krastavci i papriku”, celi klipovi kukuruza, u cvetu mladosti, konzervirani i poslati u Svet. Uz malo tunjevine, sira za mazanje i lokalnu verziju hleba (najviše podseća na naše pogače iz crepulje) – prste da poližeš, posebno posle umakanja kukuruza u sir, ali to je već stvar ličnog ukusa i prava izbora, šššššššš!





Ostavite odgovor