Konačno Kabul

Sa terminala 1 za međunarodne letove aerodroma u Dubaiu, propalim autobusom, nas otprilike 30-ak prebačeno je na Terminal 2 koji je jelte namenjen za “domaće” letove. To će reći za letove u okolne islamske republike i kraljevine, među njima i Avganistan. Kao što rekoh na Terminalu 2 pušači su dobrodošli a i meni je nakon maltretiranja na šalteru za čekiranje prijalo da zapalim par cigareta (samo dve da se neko ne zabrine za moje zdravlje). Elem, odmah pored ulaza za let u Kabul bila je prijavnica za putnike koji idu u Bagdad. Pušim svoju Drinu (bez filtera) i gledam ko to danas putuje u Bagdad redovnom linijom. Nijednog Iračanina niti muslimana nisam video, sve belo i tamno crno meso za bombaše samoubice. E a kad se pojavio tip u raskopčanoj kariranoj crno-crvenoj košulji sa znakom Supermena (izvini Supermene ako ovo čitaš!) na potkošulji, znao sam da je vreme da se i sam prijavim na svoj let.

U čekaonici za ulazak u avion nekih 200 ljudi, većina Avganistanci, šareni po fizionomijama i načinu odevanja, desetak fudbalera sa Arube (nađite gde je na mapi Sveta pa mi javite), internacionalci ko oni naši. Desetak belaca, uglavnom rade za nevladin ili vladin sektor u Avganistanu (o.a. kasnije ću saznati da je nevladin sektor u Avganistanu jako unosan posao, kako danas tako i u prethodnih 25 godina ratova). Do aviona u dva autobusa, oni fudbaleri navalili pa se slikaju u svakoj prilici, te kako se drže za prečke u autobusu, pa kako ulaze u avion, pa levi profili, pa … pa došlo mi da gurnem nekog od njih preko ograde stepenica pa nek slikaju to ako znaju!

Avion Ariane Boing 727, krila malo ulubljena, toliko rabljen da je nagradno pitanje kad su zadnji put oprali stakla na prozorima, ništa strašno, mislim se u sebi, sličan je bio i JAT-ov avion pa sam stigao do Dubaia. E strašno je bilo tek kad sam ušao unutra. Avion prepun, nema mesta ni za prtljag a putnici već zauzeli mesta i čekaju da avion poleti, jer jeli, Bože moj, kasni se već pola sata. Sedište pored prozora, super, moći ću da vidim kako Avganistan izgleda iz vazduha. Zavalim se, izborim za svoj naslon sa nekim Avganistancem koji kao zamišljen pa sve ruku na moj naslon, e a to je moglo dok se nije počešao, a posle eve ti ga na. Nakon ručka, koji je ostavio neizbrisiv trag na nozdrve svih prisutnih putnika, pilot nas obaveštava da upravo nadlećemo teritoriju Avganistana, bacim pogled kroz prozorče, i zaista predivno, planine pokrivene snegom, sela u udolinama i klancima, vide se seoska imanja, vidi se da ljudi žive daleko od civilizacije ali da se bore. Puteva nema, samo isušene rečne doline.

Nakon dva sata leta. slećemo u Kabul, pri kraju sam aviona sa sedalom, pa me sunce ogrejalo kad su otvorili zadnji izlaz. Niz stepenice, cigaru u usta, gde mi je upaljač, aha, vadi aparat iz ranca, pali cigaru… e oćeš malo sutra. Eto ga jedan baja, trči ka meni “No smoking, no smoking”, povučem još dva dima dok se pravdam kako ne čujem od buke, jebiga ode pola cigare na pistu, “Two planes, fuel!”, jebote pa valjda su im zatvoreni rezervoari. Nema veze, uključim aparat, zgrada aerodroma oronula, par reklama na fasadi, kao fol dobrodošlica, putnici u koloni idu ka zgradi, vojska, carinici, policija … kad eto ga vojnik trči ka meni “No pictures, no pictures”, ma razumem ja tebe ali što. Nakačim uključen aparat oko vrata, nije mi prvi put, pa dva snimka sa pojasa (jedan priložen). Onaj “ljubazni” vojnik me prati do ulaza u zgradu. Pasoška kontrola u 6 kolona, ide relativno brzo, za 20-ak minuta prolazim, srećom iz prve ugledam torbe, kako i ne bi kad ovi Avganistanci prtljag nose u plastičnim zavežljajima.

Kabul, konačno!





Ostavite odgovor