Ovo je još jedna iz serije karikatura koje su nakon objavljivanja u danskom Jylland-posten-u (autor: Lars Refn) dovele do otvorenog sukoba između islamskih zemalja i Danske. U prethodnom postu na ovu temu napisao sam da bi bilo sramota za danske novinare da se izvine zbog objavljivanja karikatura jer bi to praktično značilo da su neke religije zaštićene od bilo kog vida kritike. Nažalost danski list se javno izvinio već sledećeg dana u nešto zavijenoj formi i naizgled u skladu sa principima slobodne štampe, ali … uostalom pročitajte sami izvinjenje.

S’ druge strane u Evropi se lagano razbuktava sukob liberalnog dela javnosti i političkih (korektnih) elita. Britanski Donji Dom odbacio je predlog Vlade (drugi predlog koji je odbačen za mandata Tonija Blera) da se kao prekršaj označi namerno/nenamerno “vređanje” verskih osećanja koje za posledicu može/ali i ne mora da ima izazivanje verske mržnje. Formulacija britanskih zakonodavaca je tako uvijena da je možda najbolje da pročitate šta Rowan Atkinson kaže na tu temu. U Francuskoj, France-Soir (inače već mesecima u finansijskoj krizi zbog malog tiraža) objavio je na naslovnoj strani karikaturu na kojoj, zajedno u oblacima sede Muhamed, jevrejski i hrišćanski Bog kao i Buda, na kojoj hrišćanski Bog kaže Muhamedu – “Nemoj sad da se žališ, Muhamede, sve su nas dole ismejavali”. Na unutrušanjim stranama list je objavio i sporne karikature, isto kao i nemački Die Welt, španski El Periodico i italijanska La Stampa. Moto svih ovih članaka je “Imamo pravo na slobodu reči!”

I dok novinari u zapadnoj Evropi pokušavaju da odbrane slobodu izražavanja, s druge strane političke elite, podstaknute pre svega ekonomskim interesima svojih privreda, pokreću jednu, po mom mišljenju, nezgrapno iskonstruisanu raspravu o granici do koje se sme ići u kritici religije i to svake ponaosob, ne obazirući se na kritike da time direktno ograničavaju stečene slobode sopstvenih građana i u povlašćen položaj dovode pripadnike pojedinih verskih grupa u sekularnim društvima. Jer ukoliko Evropa danas poklekne pred pretnjama radikalnih islamskih grupa, artikulisanih čak i kroz postupke Vlada pojedinih islamskih zemalja, već koliko sutra i druge verske zajednice imaće puno pravo da traže iste ili slične “povlastice” za sebe. Model građanskog društva u kome je religija odvojena od države a vera i ispovedanje lična stvar pojedinca mogao bi da se lako uruši poput kule od karata pred naletom “verskog” fanatizma.