Category Archives: Politika

Bi mi al’ šta ćemo kad fali

by

1

Da se Vlas(t)i ne dosete nekadašnji ministar privrede a danas trgovine, turizma i usluga Predrag Bubalo iznenada je u utorak prepodne posetio “ponos” srbske auto-industrije, kragujevačku fabriku “Zastava automobili”, ugrabivši tako sebi i svojoj stranci (DSS) priliku da pre svečnog početka proizvodnje Zastave 10 u domaćem “gigantu” zakazanog za ponedeljak svima da do znanja ko je “najzaslužniji” za tek pristigle Fiat-ove automatizovane linije na kojima se montira srbski Punto a na kojima je od 8,000 preostalih radnika Zastava automobila angažovano tek njih 300. Kako kaže “zaslužni” ministar “proizvodnja “Zastave 10” predstavlja šansu da kragujevačka fabrika automobila dođe do strateškog partnera“. Ministar je ujedno najavio i da će za par dana biti potpisan ugovor sa Dženeral Motorsom kojim će biti predviđen (ponovo kao sa Fiat-om!) bescarinski uvoz Opel Astre klasik od 2008. godine a potom i početak montaže dva modela Opela u pogonima Zastava automobila. Nekadašnji predsednik Saveta za stratešku konsolidaciju “Zastave” dodao je i da “Zastava mora da uradi još niz stvari da bi postala atraktivna za velike automobilske kompanije. U procesu privatizacije i najavljenog tendera najvažnije je da fabrika bude osposobljena za jednu uspešnu prodaju.”

Poseta Ministra Bubala propraćena je kako u lokalnim tako i nacionalnim medijima uz jedan mali propust koji novinarske ekipe, verovatno zbog ranog završetka posete, nisu pribeležile. Naime, u sinoć emitovanom prilogu na opštinskoj Radio-televiziji Kragujevac koji se bavio uvođenjem mera zaštite od elementarnih nepogoda u Kragujevcu, usled tropskih vrućina koje preživljavamo ovih dana, novinaru Srđanu Radivojeviću se prilikom prenošenja informacije o lokalnim komunalnim preduzećima koja su svoje radno vreme prilagodila novonastalim uslovima omakla i opaska kako “jučerašnji (misli se na utorak) raniji izlazak radnika Zastava automobila nije u vezi sa visokim temperaturama u proizvodnim halama već su radnici oko podneva pušteni kućama usled nedostatka delova za montažu vozila“.

Ono jeste da srbski narod kaže da što je džabe i Bogu je milo ali ovu zajebanciju sa reanimacijom domaće auto industrije (čitaj Zastave) montažom zastarelih modela vozila “renomiranih” svetskih proizvođača plaćaju svi građani ove zemlje što posredno kroz bescarinski uvoz što neposredno kroz povećano opterećenje plata i razne novouvedene akcize poput one na plin za automobile. Od države “pažljivo birani” a voljni “renomirani proizvođači” zadovoljno trljaju ruke dok svoje ostarele modele plasiraju na srpsko tržište – bez carine a Boga mi povremeno i bez poreza – po cenama za decu i vojnike. Uz sve to postaje sve očitije da ono što danas nazivamo “demokratskom vlašću” u Srbiji neštedimice u nastupu prema građanima (čitaj raji) preuzima recepte svojih prethodnika iz poslednje decenije XX veka čiji neslavan kraj nam je svima “u svežem sećanju”. Jel’ to neko pominje Potemkinova sela !?!

Antoniću mlad majore …

by

0

… predvodniče Koštunjave Gore (da je bolje ne bi valjalo). Znači Slobodan Antonić, analitičar opšte prakse, danas je u Politici uspeo da prevaziđe samoga sebe “iza ogledala” u članku sa “bezopasnim” naslovom Jednaki i jednakiji.

S’ naravoučenijem kako država i kada je “prav(n)a” a Boga mi i “neprav(n)a” mora da pokaže svima u nevladinom sektoru kako “joj se, eto, može”, Antonić nam nudi jedno iskrivljeno poimanje stvarnosti, uprošćeno do te mere da u isti koš stavlja organizacije Otpor iz 2000. i 1389 iz 2007. godine, a sve u cilju proglašavanja veličanja kriminalaca aktom slobode političkog delovanja i mišljenja. Po Antoniću plakati koji veličaju lošeg đaka komunističke oficirske škole, ratnog zločinca Ratka Mladića, su plakati političke sadržine – nikako podrška beguncu na međunarodnoj poternici. Razlike između NVO koje skrivanje i podršku ratnim zločincima osuđuju i onih koje istu zagovaraju nisu, po Antoniću, civilizacijsko već pitanje ideologije i raspodele moći u samom nevladinom sektoru, da kako. Problem je ne u Pravdi i Zakonu već u kršenju ljudskih prava onih koji drugačije misle, onih koji, poput “najjačih NVO” nemaju moćne zaštitnike (iz inostranstva) koji bi ih sačuvali od države (reda, pravde i jednakosti). Tako iskrivljeno predstavljanje stvarnosti od strane Antonića vraća nas u katakombe jednog suludog, od realnosti razdvojenog tumačenja stvarnosti 90-ih, doba Crnčevića, Kalajića, Kleopatri, Matića i mlađanog Vučića u punoj snazi – dobu u kome je svaka luda mogla svoju paranoju da proglasi opšteprihvatljivom stvarnošću.

Ne zaboravlja Antonić ni svoje političke saborce – krijući se iza kritike akcije Sablja, koja se pre par dana obila o vrata specijalnog Suda (premda u prvom stepenu), kršenjem ljudskih prava Antonić proglašava, posredno, sve ono što je činjeno u Srbiji 2000-2003. Da se Turci ne dosete Antonić u pomoć poziva i Fond za Humanitarno Pravi i Helsinški odbor kada su mu potrebni argumenti za “zločinačku” Sablju u kojoj je 10-ak hiljada “slučajnih prolaznika” privedeno na informativni razgovor, ne uhapšeno kako to Antonić tumači u nedostatku argumenata. Protiv nedostatka argumenata Antonić se služi i anegdotom o hapšenju direktora beogradskog ZOO vrta, ne zbog “prijateljevanja” sa kriminalcima daleko bilo, već jel’ te “što je Legija svraćao u ZOO vrt da gleda životinje” – dobro da se nije Antonić dosetio da neko može da doda i kako se “Legija najviše zadržavao ispred kaveza, a i družio, s’ majmunima” pa da mučninu od čitanja njegove “analitike” proba da izleči humorom – tuše – hvala Antoniću.

Kako bilo vrli analitičar zbivanja u srpskom Univerzumu, nesputanom razumom, argumentom i metodom, zaključuje kako je, avaj, moć pojedinih NVO toliko narasla da su postale jače od države. Kako Antonić tumači jedna dobra i naivna organizacija, ona srpska naravno, došla da od druge, strane srpskom podneblju i dakako plaćeničke, traži pomoć na putu do Pravde, a ne bi li je ova druga, plaćenička, odbila u strahu za katkalizmu sopstvenog budžeta. Ona prva organizacija, od milošte zvana 1389 – nastavlja Antonić – je izraz “autentične građanske inicijative” a ova druga, Fond za humanitarno pravo, iako je prvobitno možda i bila autentična, u strahu za sopstveni budžet i moć postala je zlo, plaćenička i nadasve “uspešno preduzeće” kojemu se država ima “naplatiti” kako bi i sama postala ozbiljna i (možda) opravdala hapšenje ljudi koji drugačije “politički misle” kako je ratni zločinac koji se danas krije u kvazi-srpskim pacovskim kanalima za dobro Srbije važniji nego sećanje na Zorana Đinđić i bezimene žrtve pale u ime i za račun srpskih nacionalnih interesa.

Šta tom i takvom analitičaru Antoniću, samozadovoljno zatvorenom u geto zvan Srbija, odgovoriti? Kako ga ubediti da svako glorifikovanje Ratka Mladića u Srbiji znači poraz za zemlju i ljude u čije je ime isti, s’ ludačkim žarom, protivno svakom ratnom pravu i bez zrnca vojničke časti, bio spreman i voljan da uništi sve one proglašene stranim telom “novog srpskog poretka”. Kategorije čovečnosti, stida, razuma i poštenja sam Antonić odbacuje u korist “moći i ideologije” pa bi stoga jedini kontra-argument Antoniću bilo Pravo – zakonska sankcija za veličanje zločina i zločinaca – nemački model na srpski način. Na žalost, kako to slavodobitno Srbiji oglasi radikalski Vučić, i taj kontra-argument ne vredi jer je Ministratstvo Pravde Republike Srbije (Ministar Dušan Petrović) juče, pre isteka roka zatvorske kazne, na slobodu pustilo Radojka Ljubičića i Đurađa Čvokića, osuđene na 30 i 20 dana zatvorske kazne respektivno, zbog lepljenja plakata “Bulevar Ratka Mladića”.

Čija si ti mala?

by

5

Čija si ti mala
Izvori razni



Prethodni članak u serijalu Naredni članak u serijalu

Članci u seriji Šmilustracije

  1. Predizborni blog I
  2. Predizborni blog II
  3. Predizborni blog III
  4. Oće piški … neće piški
  5. I šta sad!
  6. 400-ti … pa šmilustracija
  7. Čija si ti mala?
  8. Kako zvezde kažu
  9. Mreža izučavanja Ustavne povelje
  10. Popuši mi … Havanu
  11. Vreme je
  12. Počinje da liči
  13. Kojem li se privoleti carstvu?
  14. Moj skromni doprinos kampanji Kosovo je Srbija
  15. Roždestvo po srpski
  16. Što pametan misli … budala izgovara
  17. Zastava EU prilagođena za upotrebu u Srbiji
  18. Ja s’ tem nemam ništa
  19. Čuvari koalicionog Ugovora
  20. Ministarska računica – sedi – jedan!
  21. Prevodilac, koji prevodilac?
  22. Da, imam vođu i nosim ga svud sa sobom!
  23. Aaaaaa panika!
  24. Siđi malo međ’ putnike majstore!
  25. Oću ja i ovakvu ličnu kartu!
  26. Zlatni standard
  27. Super Mesec, pardon, Vučić nad Srbijom
  28. Moravski susreti na vrhu
  29. Godine koje su pojele narodne mudrosti

400-ti … pa šmilustracija

by

5

Politički poljubac
Osnova razglednica sa WikiHow i slike sa pretraživača Google.

Za jubilarni 400-ti članak evo jedne © šmilustracije apropo prethodnog članka

P.S. Magistar kapitalnih nauka Veljo je s’ druge strane zida – jebiga, ima se gradi se!



Prethodni članak u serijalu Naredni članak u serijalu

Članci u seriji Šmilustracije

  1. Predizborni blog I
  2. Predizborni blog II
  3. Predizborni blog III
  4. Oće piški … neće piški
  5. I šta sad!
  6. 400-ti … pa šmilustracija
  7. Čija si ti mala?
  8. Kako zvezde kažu
  9. Mreža izučavanja Ustavne povelje
  10. Popuši mi … Havanu
  11. Vreme je
  12. Počinje da liči
  13. Kojem li se privoleti carstvu?
  14. Moj skromni doprinos kampanji Kosovo je Srbija
  15. Roždestvo po srpski
  16. Što pametan misli … budala izgovara
  17. Zastava EU prilagođena za upotrebu u Srbiji
  18. Ja s’ tem nemam ništa
  19. Čuvari koalicionog Ugovora
  20. Ministarska računica – sedi – jedan!
  21. Prevodilac, koji prevodilac?
  22. Da, imam vođu i nosim ga svud sa sobom!
  23. Aaaaaa panika!
  24. Siđi malo međ’ putnike majstore!
  25. Oću ja i ovakvu ličnu kartu!
  26. Zlatni standard
  27. Super Mesec, pardon, Vučić nad Srbijom
  28. Moravski susreti na vrhu
  29. Godine koje su pojele narodne mudrosti

Posle svega tri dana pre roka

by

3

… ili ti jebi se ti malo sama sa sobom Evropska Unijo! Vala baš!

Kada je u martu 2003. godine ubijen Zoran Đinđić u netom pokrenutoj akciji Sablja privedeni su između ostalih savetnici Vojislava Koštunice Aco Tomić, general u penziji, nesuđeni šef VBA, i Rade Bulatović, tada savetnik a danas direktor BIA. Držalo ih u pritvoru zbog laži a pustilo nakon “upozorenja” od strane tadašnjeg šefa beogradske kancelarije OEBS-a Mauricia Masarija kako je uprkos svemu “Koštunica glavni političar“. Posledice tog “upozorenja” trpim na svojoj jugoistočno-evropskoj koži tri godine. Tri godine gledam kilave Radovane, knjigoubice, trafikante i kapitalce kako se iživljavaju nad zdravim razumom. Masari je krajem 2005 dig’o dupe i otišao iz Beograda na “novu dužnost”.

Nakon ustoličenja “grobara iz Kragujevca” na mesto “precednika” Skupštine ponadao sam se da je svemu tome došao kakav takav kraj – zombiji su prelomili i trpeljivo prevukli kod sabraće – mislim se gotovo, istrpim suludu bratiju još malo i to je to – nema više! Oni će odma’ da se rasporede na strateška mesta za ubiranje pazara, malo buču više kradu i “kraduckaju” i za 2 godine,baš nekako kad treba starije dete da mi pođe u školu – GOTOVI SU! Al’ ne lezi vraže! U komentaru na sopstveni post rekoh i sam “ako ne dođe neki novi Mauricio Masari” i evo k’o da su me čitali. Nagurili sa svih strana, te Solana, te Ren, Kurta i Murta sa diplomatskim pasošima EU, i naposletku Angela Merkel – nemački Kancelar nam ga zapečati, baš onako kancelarski! Evropa je rešila (sebi) jedan problem ali za par godina/meseci, na sledećim izborima, sumnjam da će i članstvo u EU i po 1,000 Evra “na ruke po glavi stanovnika” Srbiju spasiti apsolutne radikalske većine u Skupštini – Angela Merkel sigurno neće – živi bili pa videli …

Znači opet ista bratija u epizodi “Jebanje ostataka Srbadije u zdrav mozak”, sa i bez anstezije, već po stranačkoj pripadnosti i ličnom izboru (ovo će ionako biti jedini mogući lični izbor). Nego zaboravih da pitam – jel’ se Gradimir Nalić računa u nestranačke ličnosti?

I šta sad!

by

7

Dvoglavo čudovište
Originalna fotografija: www.clickbrowseshop.com

Strpite se malo – par decenija ne više! Ozbiljno, postoje dva rešenja problema a oba podrazumevaju isti prvi korak koliko god ga se neki, pa i ja, gadili – hitno formiranje koalicije saveza DS-G17-LDP uz podelu 60-20-20 procenata respektivno, bez suvišnih pregovora i tvrđenja pazara.

  • Ako radikali, socijalisti i narodnjaci formiraju Vladu ovo je jedini način da se građani mobilišu na protest i suprotstave srljanju u propast
  • Ako se raspišu izbori ovo je jedini savez koji ima kakve takve šanse da građane “potera” na izbore i zaustavi nadiruću “rijeku uspomena”

Premda kad malo bolje razmislim – što je babi milo to joj se i snilo …



Prethodni članak u serijalu Naredni članak u serijalu

Članci u seriji Šmilustracije

  1. Predizborni blog I
  2. Predizborni blog II
  3. Predizborni blog III
  4. Oće piški … neće piški
  5. I šta sad!
  6. 400-ti … pa šmilustracija
  7. Čija si ti mala?
  8. Kako zvezde kažu
  9. Mreža izučavanja Ustavne povelje
  10. Popuši mi … Havanu
  11. Vreme je
  12. Počinje da liči
  13. Kojem li se privoleti carstvu?
  14. Moj skromni doprinos kampanji Kosovo je Srbija
  15. Roždestvo po srpski
  16. Što pametan misli … budala izgovara
  17. Zastava EU prilagođena za upotrebu u Srbiji
  18. Ja s’ tem nemam ništa
  19. Čuvari koalicionog Ugovora
  20. Ministarska računica – sedi – jedan!
  21. Prevodilac, koji prevodilac?
  22. Da, imam vođu i nosim ga svud sa sobom!
  23. Aaaaaa panika!
  24. Siđi malo međ’ putnike majstore!
  25. Oću ja i ovakvu ličnu kartu!
  26. Zlatni standard
  27. Super Mesec, pardon, Vučić nad Srbijom
  28. Moravski susreti na vrhu
  29. Godine koje su pojele narodne mudrosti

Kaki sine kaki

by

0

Mali Milutin ležeći kaki

Danas je na snagu stupila uredba o privremenom finansiranju nadležnosti Republike Srbije doneta na sednici “tehničke Vlade” održanoj 29. marta ove godine. Uredba doneta pod prinudom nedostatka političkog kompromisa oko formiranja Vlade Srbije očito je protivzakonita. Tehnički Ministar pravde i njegovi prirepci ubi se dokazujući kako nekakav stari Zakon o budžetskom sistemu, u potpunosti stavljen van snage, i dalje može da se primenjuje u pojedinim odredbama a pravo i zakoni tumače “kako vam drago”. Za takvo tumačenje pao bi i “platiša” na Pravnom fakultetu u Kragujevcu a kamoli Ministar pravde! S’ druge strane oni koji kritikuju metodologiju rada “tehničke” Vlade u sporenju zakonitosti uredbe se baš i ne trude previše. Pravo, pravda i Zakon su u Srbiji (zemlji da prevrne), postali žrtve procesa “usaglašavanja” apetita političkih elita. Proces “feudalizacije” i institucionalizovanja podele političkog plena, započet “tragičnom komedijom” oko donošenja novog Ustava Srbije, samo je nastavljen novom epizodom političkog beščašća.

Jedno od pravila Veličković::bloga kaže da “kada nema straha od posledica, glupost preuzima vodeću ulogu u ljudskom ponašanju i delanju” a kao prilog, na slici je nemi komentar 4-ogodišnjeg Milutina u stilu “Car je go!” na rasprave o danas ozvaničenoj uredbi o produženju privremenog finansiranja nadležnosti Republike Srbije. Primetićete kako je dete opušteno zauzelo ležeći položaj prilikom obavljanja “velike nužde” ne hajući za preporuke starijih da se to tako ne radi (za neupućene – uredba i rasprave su u rolnici).

Oće piški neće piški II

by

4

05:30 Zeleni Venac, Beograd, prestonica Republike Srbije, Zapadni Balkan, ostatak Ujedinjene Evrope. Ispred “Beo Plestika”, plastičarske radnje Marka kovača, prve žrtve globalizacije u Srbiji, stoje dve staromodno obučene žene. Visoka krupna crnka, sa napadno našminkanim usnama i kratkom crnom kosom povijenom u maramu, i plavuša, duge plave raspuštene kose, bez šminke, smežuranog lica, cupkaju dok im se savski vetar podvlači pod somotske suknje.
– Jebote Rade (čekaj zar ja ne napisah “dve žene”!?!), zar smo morali baš ovako rano da dođemo?
– Bre Draganče, ti k’o neka pičkica, sve ti smeta. Jakako smo morali da podranimo pre nego što se napravi gužva. Znaš li ti da Marko kovač pravi najbolje noše u Beogradu. Pa ko iole brine za bešiku i creva svojih potomaka kod Marka nabavlja nošu.
– Kakav sad Marko kovač, ti reče da za Šefa kupujemo plastičnu nošu! Ako vi iz BIA tražite noše kod kovača nije ni čudo što nam Ahtisari kroji kapu.
– Što Marko kovač, što Marko kovač – pa valjda je čovek kovač, nije Mišo Kovač, niti mu je kakav rod pu pu pu … da ne čuje zlo!
– Dobro kovač je ali kako to kovač a pravi noše?
– Jebiga, loše mu išlo sa potkivanjem konja i goveda otkako su ovi iz DOS-a zabranili da krave provode kroz Grad pa morao čovek da se preorijentiše, da bude fleksibilan, da radi za tržište, jašta nego za tržište … Ćuti i čekaj. i ne zagledaj tu trafiku previše, pa bre ti si još prvi policajac Srbije …

06:48 Zgrada Vlade Srbije, Beograd, prestonica Republike Srbije, Zapadni Balkan, ostatak Ujedinjene Evrope. Sekretar Vlade, izgužvan, još bunovan, teturajući se izlazi iz svog kabineta. Proteže se na hodniku, i dok se gega ka toaletu levom rukom gladi bradu, desnom drapa jaja. Pevuši – “Samo majka zna, samo majka zna, kol’ko te volim, volim jaaaa … voooooolim ja!” Otvara vrata od toaleta i u trenu prestaje da pevuši, obe ruke mu se ukoče, svaka dlaka u njegovoj vaskolikoj bradici prelazi u poslednju liniju odbrane vekovnog kosovskog ognjišta.

06:54 Slobodan Antonić i Đorđe Vukadinović prepiru se u toaletu zgrade Vlade Srbije na 4. spratu.
– Kolega Antoniću, nemojte hladnim rukama, vidite da ne ide. Prosto i dalje imam osećaj da samo što nije ali i da nikada ni neće.
– Ali Džorđe, pa rekli ste da vam kao nepatvorenom Srbinu hladnoća ne smeta, da deluje stimulativno! Molim Vas, pa Vi ste i predložili da probamo stimulaciju hladnim rukama!
– Molim Vas, kolega Antoniću! Vi znate da ja nikada ništa ne predlažem, ja sam samo izneo svoje opažanje kako bi prisustvo hladnijeg talasa koji se od vrha blago širi ka unutrašnjosti moglo da bude rešenje problema koje tražimo od sinoć. Uostalom ruke su vaše.
– Džorđe, Džorđe, znate da …
Obojica se u isti mah okreću, na vratima vide zapanjenog Dejana Mihajlova.
– O dobro jutro, mlad delijo!
– Dobro si nam poranio!

07:19 Dejan Mihajlov se lagano opušta, iako je brada i dalje na braniku kosovskog ognjišta već može da miče usnama i da palaca jezikom.
– Ššššta to rrrradite analitičari? Niste valjda … mmmislim … nnniste od ooonih, aaanti-Ljuššićevaca
– Ha, ha, ha – smejulji se Đorđe Vukadinović
– Ma ne nismo, daleko bilo. Vedžbamo, eksperimentišemo, tražimo rešenje …

07:33 Sada već sasvim opušten, sekretar tehničke Vlade ulazi u toalet, prilazi pisoaru i zauzima stav … piša … odjednom primeti kako su mu i Vukadinović i Antonić naćićorili glave preko ramena, ne trepću, posmatraju…
– Alo bre, šta vam je od jutros! Pa može valjda čovek na miru da piša bar ovde gde nikad nema novinara B92? Šta je šta ste zinuli?
– Džorđe, pipni mu ruku, proveri svoju hipotezu.
– Što ja! Ja sam teoretičar. Ti si zadužen za ruke.
– Ma jeb’te se obojica.

07:35 Mihajlov ih odgurne od sebe, kreće ka lavabou, umiva se i nešto mrmlja sebi u bradu.
– Bože Dejane, što ste vi neki naprasit čovek. Pa samo smo hteli da pomognemo, je li tako Džorđe?
– Ma pomažite se vi među sobom a mene pustite na miru.
– Pa mi ne radimo ovo zbog sebe, da radimo zbog sebe bili bi smo u jutarnjem programu a ne u klonji. Jel’ tako Džorđe?
– Ispravno kolega Antoniću, Bože Dejane vi kao da ne vidite da mi ovo radimo za Srbiju, za narod, za Premijera!

09:42 Predsedništvo Srbije, Beograd, prestonica Republike Srbije, Zapadni Balkan, periferija Ujedinjene Evrope. U kabinetu savetnika Predsednika sede Vuk Jeremić i direktor Narodne kancelarije Dragan Đilas. Jeremić u ruci drži karte za tarot, polako ih ređa po praznom stolu, pevuši “Moj Milane…”. Dragan Đilas nervozno cupka nogama ispod stola, čas pogleduje u karte s’ nerazumevanjem čas pogled upire ka zidnom časovniku, kako kažu, Drage Mašin.
– Mmmmm, da vidimo …
– Ajde bre Vuče požuri evo još malo pa 10 sati !
– Mmmmmm, taaako, taaaako, evo sad ova …
– Ajde bre čoveče, šta komplikuješ. Milanče bre izvuče jednu kartu i sve pogodi iz prve, gled’o sam svojim očima!
– E moj Đilase, moj Đilase. Milanče je šarlatan, uličar, prevarant. Jesil’ video šta kažu ovi iz RRA – Milanče više ne da biva na televizijama – jok mori mome ubavo!
– Dobro prevarant ali ti sat vremena ređaš te karte a ič ne zboriš. Kaži lepo – ‘oće piški neće piški! Šta mi tu mrmljaš i zapevaš.
– Ha, tu sam te čekao. Pa zar ti misliš da sam ja posvršavao tol’ke škole da bih davao jednostaven odgovore? Strpljenja malo, tarot je umetnost a ne vradžbina!

10:33 Predsedništvo Srbije, Beograd, prestonica Republike Srbije, Zapadni Balkan, periferija Ujedinjene Evrope. U kabinet savetnika Predsednika Vuka Jeremića ulazi Predsednik lično.
– Ode Berns!
– Vaistinu ode! (Jeremić i Đilas u glas sa primetnim olakšanjem)
– Nego šta bi Vuče – ‘oće piški neće piški?
– Mmmmmm, taaako, taaaako, evo sad ova … evo još malo …

11:11 Kabinet Predsednika G17plus, Trg Republike, Beograd, prestonica Republike Srbije, Zapadni Balkan, pred vratima Ujedinjene Evrope. Tišinu remeti samo kreda koja u rukama Miloljuba Albijanića kao da leti po improvizovanoj školskoj tabli i iza sebe ostavlja trag u vidu zapisa sličnog egipatskim hijeroglifima. Mlađan Dinkić predsednički, sa nerazumevanjem, gleda u tablu. Ivana Dulić-Marković plače u uglu kraj prozora.
-Uff, Uff, mhhhm, fccc …
– Ajde bre Miloljube, požuri, ako zakasnimo na izbore sa ovakvim budžetom bićemo iza Karića (“#$%@#$)
– Šefe, znate matematika je egzaktna nauka. I najmanja greška u proračunu može da dovede do katastrofalnih rezutlata …
– Ćuti ne podsećaj me, jebala te formula sa SPS nepoznatom, upropasti nas!
– Ali šefe, pa vi ste rekli da je baš ta nepoznata rešenje jednačine …
– Kuš, računaj i ćuti!

12:39 Stan tehničkog Premijera, Dorćol, Beograd, prestonica Republike Srbije, Zapadni Balkan, na vratima Ujedinjene Evrope.
– Hu hu huhu …
– Aaaaaaaaahhhh, baš sam se lepo naspavao …
– Miiijauuuu …
– Dobro jutro i tebi …
Tehnički Premijer s’ ljubavlju gladi uši svoje mezimice, baca setni pogled ka sovi koja se popela na garnišnu i koju ne može da pomazi ali čije savete rado prihvata i polazi ka kupatilu. Lagano otvara i zatvara vrata za sobom …

‘Oće piški neće piški – pitanje je sad!