Oće piški neće piški II

05:30 Zeleni Venac, Beograd, prestonica Republike Srbije, Zapadni Balkan, ostatak Ujedinjene Evrope. Ispred “Beo Plestika”, plastičarske radnje Marka kovača, prve žrtve globalizacije u Srbiji, stoje dve staromodno obučene žene. Visoka krupna crnka, sa napadno našminkanim usnama i kratkom crnom kosom povijenom u maramu, i plavuša, duge plave raspuštene kose, bez šminke, smežuranog lica, cupkaju dok im se savski vetar podvlači pod somotske suknje.
– Jebote Rade (čekaj zar ja ne napisah “dve žene”!?!), zar smo morali baš ovako rano da dođemo?
– Bre Draganče, ti k’o neka pičkica, sve ti smeta. Jakako smo morali da podranimo pre nego što se napravi gužva. Znaš li ti da Marko kovač pravi najbolje noše u Beogradu. Pa ko iole brine za bešiku i creva svojih potomaka kod Marka nabavlja nošu.
– Kakav sad Marko kovač, ti reče da za Šefa kupujemo plastičnu nošu! Ako vi iz BIA tražite noše kod kovača nije ni čudo što nam Ahtisari kroji kapu.
– Što Marko kovač, što Marko kovač – pa valjda je čovek kovač, nije Mišo Kovač, niti mu je kakav rod pu pu pu … da ne čuje zlo!
– Dobro kovač je ali kako to kovač a pravi noše?
– Jebiga, loše mu išlo sa potkivanjem konja i goveda otkako su ovi iz DOS-a zabranili da krave provode kroz Grad pa morao čovek da se preorijentiše, da bude fleksibilan, da radi za tržište, jašta nego za tržište … Ćuti i čekaj. i ne zagledaj tu trafiku previše, pa bre ti si još prvi policajac Srbije …

06:48 Zgrada Vlade Srbije, Beograd, prestonica Republike Srbije, Zapadni Balkan, ostatak Ujedinjene Evrope. Sekretar Vlade, izgužvan, još bunovan, teturajući se izlazi iz svog kabineta. Proteže se na hodniku, i dok se gega ka toaletu levom rukom gladi bradu, desnom drapa jaja. Pevuši – “Samo majka zna, samo majka zna, kol’ko te volim, volim jaaaa … voooooolim ja!” Otvara vrata od toaleta i u trenu prestaje da pevuši, obe ruke mu se ukoče, svaka dlaka u njegovoj vaskolikoj bradici prelazi u poslednju liniju odbrane vekovnog kosovskog ognjišta.

06:54 Slobodan Antonić i Đorđe Vukadinović prepiru se u toaletu zgrade Vlade Srbije na 4. spratu.
– Kolega Antoniću, nemojte hladnim rukama, vidite da ne ide. Prosto i dalje imam osećaj da samo što nije ali i da nikada ni neće.
– Ali Džorđe, pa rekli ste da vam kao nepatvorenom Srbinu hladnoća ne smeta, da deluje stimulativno! Molim Vas, pa Vi ste i predložili da probamo stimulaciju hladnim rukama!
– Molim Vas, kolega Antoniću! Vi znate da ja nikada ništa ne predlažem, ja sam samo izneo svoje opažanje kako bi prisustvo hladnijeg talasa koji se od vrha blago širi ka unutrašnjosti moglo da bude rešenje problema koje tražimo od sinoć. Uostalom ruke su vaše.
– Džorđe, Džorđe, znate da …

Obojica se u isti mah okreću, na vratima vide zapanjenog Dejana Mihajlova.
– O dobro jutro, mlad delijo!
– Dobro si nam poranio!

07:19 Dejan Mihajlov se lagano opušta, iako je brada i dalje na braniku kosovskog ognjišta već može da miče usnama i da palaca jezikom.
– Ššššta to rrrradite analitičari? Niste valjda … mmmislim … nnniste od ooonih, aaanti-Ljuššićevaca
– Ha, ha, ha – smejulji se Đorđe Vukadinović
– Ma ne nismo, daleko bilo. Vedžbamo, eksperimentišemo, tražimo rešenje …

07:33 Sada već sasvim opušten, sekretar tehničke Vlade ulazi u toalet, prilazi pisoaru i zauzima stav … piša … odjednom primeti kako su mu i Vukadinović i Antonić naćićorili glave preko ramena, ne trepću, posmatraju…
– Alo bre, šta vam je od jutros! Pa može valjda čovek na miru da piša bar ovde gde nikad nema novinara B92? Šta je šta ste zinuli?
– Džorđe, pipni mu ruku, proveri svoju hipotezu.
– Što ja! Ja sam teoretičar. Ti si zadužen za ruke.
– Ma jeb’te se obojica.

07:35 Mihajlov ih odgurne od sebe, kreće ka lavabou, umiva se i nešto mrmlja sebi u bradu.
– Bože Dejane, što ste vi neki naprasit čovek. Pa samo smo hteli da pomognemo, je li tako Džorđe?
– Ma pomažite se vi među sobom a mene pustite na miru.
– Pa mi ne radimo ovo zbog sebe, da radimo zbog sebe bili bi smo u jutarnjem programu a ne u klonji. Jel’ tako Džorđe?
– Ispravno kolega Antoniću, Bože Dejane vi kao da ne vidite da mi ovo radimo za Srbiju, za narod, za Premijera!

09:42 Predsedništvo Srbije, Beograd, prestonica Republike Srbije, Zapadni Balkan, periferija Ujedinjene Evrope. U kabinetu savetnika Predsednika sede Vuk Jeremić i direktor Narodne kancelarije Dragan Đilas. Jeremić u ruci drži karte za tarot, polako ih ređa po praznom stolu, pevuši “Moj Milane…”. Dragan Đilas nervozno cupka nogama ispod stola, čas pogleduje u karte s’ nerazumevanjem čas pogled upire ka zidnom časovniku, kako kažu, Drage Mašin.
– Mmmmm, da vidimo …
– Ajde bre Vuče požuri evo još malo pa 10 sati !
– Mmmmmm, taaako, taaaako, evo sad ova …
– Ajde bre čoveče, šta komplikuješ. Milanče bre izvuče jednu kartu i sve pogodi iz prve, gled’o sam svojim očima!
– E moj Đilase, moj Đilase. Milanče je šarlatan, uličar, prevarant. Jesil’ video šta kažu ovi iz RRA – Milanče više ne da biva na televizijama – jok mori mome ubavo!
– Dobro prevarant ali ti sat vremena ređaš te karte a ič ne zboriš. Kaži lepo – ‘oće piški neće piški! Šta mi tu mrmljaš i zapevaš.
– Ha, tu sam te čekao. Pa zar ti misliš da sam ja posvršavao tol’ke škole da bih davao jednostaven odgovore? Strpljenja malo, tarot je umetnost a ne vradžbina!

10:33 Predsedništvo Srbije, Beograd, prestonica Republike Srbije, Zapadni Balkan, periferija Ujedinjene Evrope. U kabinet savetnika Predsednika Vuka Jeremića ulazi Predsednik lično.
– Ode Berns!
– Vaistinu ode! (Jeremić i Đilas u glas sa primetnim olakšanjem)
– Nego šta bi Vuče – ‘oće piški neće piški?
– Mmmmmm, taaako, taaaako, evo sad ova … evo još malo …

11:11 Kabinet Predsednika G17plus, Trg Republike, Beograd, prestonica Republike Srbije, Zapadni Balkan, pred vratima Ujedinjene Evrope. Tišinu remeti samo kreda koja u rukama Miloljuba Albijanića kao da leti po improvizovanoj školskoj tabli i iza sebe ostavlja trag u vidu zapisa sličnog egipatskim hijeroglifima. Mlađan Dinkić predsednički, sa nerazumevanjem, gleda u tablu. Ivana Dulić-Marković plače u uglu kraj prozora.
-Uff, Uff, mhhhm, fccc …
– Ajde bre Miloljube, požuri, ako zakasnimo na izbore sa ovakvim budžetom bićemo iza Karića (“#$%@#$)
– Šefe, znate matematika je egzaktna nauka. I najmanja greška u proračunu može da dovede do katastrofalnih rezutlata …
– Ćuti ne podsećaj me, jebala te formula sa SPS nepoznatom, upropasti nas!
– Ali šefe, pa vi ste rekli da je baš ta nepoznata rešenje jednačine …
– Kuš, računaj i ćuti!

12:39 Stan tehničkog Premijera, Dorćol, Beograd, prestonica Republike Srbije, Zapadni Balkan, na vratima Ujedinjene Evrope.
– Hu hu huhu …
– Aaaaaaaaahhhh, baš sam se lepo naspavao …
– Miiijauuuu …
– Dobro jutro i tebi …

Tehnički Premijer s’ ljubavlju gladi uši svoje mezimice, baca setni pogled ka sovi koja se popela na garnišnu i koju ne može da pomazi ali čije savete rado prihvata i polazi ka kupatilu. Lagano otvara i zatvara vrata za sobom …

‘Oće piški neće piški – pitanje je sad!

4 thoughts on “Oće piški neće piški II

  1. Kakav je ovo tekst? Kakva su to vulgarna sranja?
    Jesi li to neko sam pisao ili je ipak angazovao nekog ko nije clan mense?
    Sramota.
    Otac dvoje dece. Hoces li se podiciti pred decom ovim svojim britkim mislima?
    FUJ!
    Gde sam uopste i naleteo na ovaj clanak.

Ostavite odgovor