I šta sad!

Dvoglavo čudovište
Originalna fotografija: www.clickbrowseshop.com

Strpite se malo – par decenija ne više! Ozbiljno, postoje dva rešenja problema a oba podrazumevaju isti prvi korak koliko god ga se neki, pa i ja, gadili – hitno formiranje koalicije saveza DS-G17-LDP uz podelu 60-20-20 procenata respektivno, bez suvišnih pregovora i tvrđenja pazara.

  • Ako radikali, socijalisti i narodnjaci formiraju Vladu ovo je jedini način da se građani mobilišu na protest i suprotstave srljanju u propast
  • Ako se raspišu izbori ovo je jedini savez koji ima kakve takve šanse da građane “potera” na izbore i zaustavi nadiruću “rijeku uspomena”

Premda kad malo bolje razmislim – što je babi milo to joj se i snilo





Jebeš ta sokoćala

Za vikend “obilo i ukralo” sve računare iz kancelarije Vlade Srbije za pridruživanje Evropskoj uniji … niti su im dobru služili niti će im više pa trebati! Policija koja je obavila uviđaj i “preduzima mere za rasvetljavanje slučaja” bolje da se baci na konačno dokazivanje (samo)krivice Dejana Anastasijevića i tako se umili budućem ministru Vučiću … bilo, ne ponovilo se, al’ možemo mi opet!

Dečija solidarnost

Zakačio sam pre dva dana prilog o događaju iz Niša kada je 13-ogodišnji Stefan Stajić štapom za pecanje zakačio železnički strujni vod u širem centru Niša. Dečaka je pogodio strujni udar od 25,000 Volta usled koga se Stefanovo telo bukvalno zapalilo. Na pozive u pomoć njegovih drugova reagovali su radnici iz obližnjeg stovarišta Jagodinske pivare koji su vatru ugasili protivpožarnim aparatima nakon čega je dečaka služba hitne pomoći prevezla u niški urgentni centar. Istog dana Stefan Stajić, koji je 1999. godine sa majkom izbegao sa Kosova na kome je ubijen njegov otac, prebačen je na Vojno medicinsku akademiju u Beogradu gde će dečak kome je izgorelo gotovo 70 procenata kože, prema rečima lekara, biti podvrgnut desetinama operacija transplantacije kože.

Ono što je mene posebno dojmilo a što je u većini medija (uključujući i blog zajednicu!) prošlo gotovo nezapaženo je humanost i solidarnost Stefanovih drugova iz Osnovne škole Radoje Domanović koji su Niš istog dana oblepili pozivima upućenim potencijalnim donatorima kože a potom krenuli i u kampanju “od vrata do vrata” po celom Nišu kako bi pomogli svom drugu koji se u tom trenutku borio za život. Solidarnošću koju su pokazali učenici bili su iznenađeni kako nastavnici tako i njihovi roditelji ali su se vrlo brzo i oni pridružili ovoj humanoj akciji.

“Ja i moji drugovi, kada se to desilo, bili smo mnogo potrešeni. Odrekli bi se ekskurzije, dali bi taj novac za Stajićevu operaciju i njegovu majku, samo da bude dobro” u izjavi za B92 rekao je jedan pirgavi bucko, učenik šestog razreda, u čijim rečima kao da se ogleda rešenost tih malih ljudi da nesebično, koliko je to moguće, pomognu svom drugu u nevolji. E to me je pogodilo, što smo mi stariji zaboravili da pomažemo jedni drugima, što više ne obraćamo pažnju na tuđe nevolje i nismo više spremni da slušamo o tuđoj nesreći, što dete treba da nastrada da bi nam deca pokazala kakvi smo ljudi mogli i trebali da budemo … priča o Stefanu Stajiću nestala je iz etra i sa stranica srpskih medija već u petak, jedva dva dana nakon što se nesreća dogodila … kao da se Srbija kolektivno postidela humanosti sopstvene dece!

Svi koji žele da doniraju kožu Stefanu Stajiću mogu da se jave Vojnomedicinskoj akademiji na broj telefona 011/360-8445 ili školi Radoje Domanović u Nišu na telefon 018/511-030.

U etnologiju te ljubim

U Vrnjačkoj banji sam na 4-odnevnom “poslovnom” seminaru o trošku firme pa ovaj post ide preko maila. Elem, osoblje kafane “Etno kuća” kod pijace našlo se u čudu kad im je u “objekat” na mrtvi (ne pobusani) ponedeljak banulo 20-ak nenadanih gostiju. Ajde što se osoblje teška srca oprostilo od “večernjeg mira” nego su i gosti razmaženi – jebiga strana firma – radi se al’ standard. Uglavnom već sat i pol čekam da stigne mezence i “malo posne piletine” sa roštilja, pije se druga tura na prazan stomak, kolega obećava kako “za 10 minuta odlazi na pljeskavicu” … srećom digoše se muzikanti da zasviraju malo …

Nego to je atmosfera, dugački uvod za ovaj članak, a povod je ko i šta se sve u Srbiji diči oznakom “Etno”. Hoću reći etnologija je ipak nauka a ne “žurnalistička svaštara”. Ne ide da se ćilim za patos ili pokrivku “tura” na astal ili da se na isti poturaju dalekoistočne mirišljave sveće. O etnološkom šarenilu zidova ne želim ni da trošim reči – tu fale samo predmeti koji nisu mogli da se “upasuju”. A tek “etno karaoke” računar … Mislim se, možda je vreme da brendiramo i zaštitimo srpski “Etno”?

Kaki sine kaki

Mali Milutin ležeći kaki

Danas je na snagu stupila uredba o privremenom finansiranju nadležnosti Republike Srbije doneta na sednici “tehničke Vlade” održanoj 29. marta ove godine. Uredba doneta pod prinudom nedostatka političkog kompromisa oko formiranja Vlade Srbije očito je protivzakonita. Tehnički Ministar pravde i njegovi prirepci ubi se dokazujući kako nekakav stari Zakon o budžetskom sistemu, u potpunosti stavljen van snage, i dalje može da se primenjuje u pojedinim odredbama a pravo i zakoni tumače “kako vam drago”. Za takvo tumačenje pao bi i “platiša” na Pravnom fakultetu u Kragujevcu a kamoli Ministar pravde! S’ druge strane oni koji kritikuju metodologiju rada “tehničke” Vlade u sporenju zakonitosti uredbe se baš i ne trude previše. Pravo, pravda i Zakon su u Srbiji (zemlji da prevrne), postali žrtve procesa “usaglašavanja” apetita političkih elita. Proces “feudalizacije” i institucionalizovanja podele političkog plena, započet “tragičnom komedijom” oko donošenja novog Ustava Srbije, samo je nastavljen novom epizodom političkog beščašća.

Jedno od pravila Veličković::bloga kaže da “kada nema straha od posledica, glupost preuzima vodeću ulogu u ljudskom ponašanju i delanju” a kao prilog, na slici je nemi komentar 4-ogodišnjeg Milutina u stilu “Car je go!” na rasprave o danas ozvaničenoj uredbi o produženju privremenog finansiranja nadležnosti Republike Srbije. Primetićete kako je dete opušteno zauzelo ležeći položaj prilikom obavljanja “velike nužde” ne hajući za preporuke starijih da se to tako ne radi (za neupućene – uredba i rasprave su u rolnici).

Kakav ono volite Giros?

Beogradski krvavi giros

Politika je ovog puta uspela da prevaziđe samu sebe i pokaže kako moto “Sve se menja” baš i nije primeren ovoj novinskoj kući. Legenda ispod fotografije J. Milovanovića (urednik fotografije G. Matić) objavljene kao prilog skeniranom članku 27. marta 2007. godine glasi “Nož za sečenje girosa koji je Vang Ling Li koristio”. U tekstu je objavljen i razgovor sa menadžerkom gril-poslastičarnice “Sat” u Knez-Mihajlovoj iz koje je Vang Ling Li oteo prodavačici nož sa pulta.

Sad ako je sudeći po pisanju i fotografijama objavljenim u Politici Kinez ne samo što je isekao silni narod na ulici nego se nakon toga pribrao i uredno vratio nož za giros a prodavačici je ostalo samo da nož prebriše pre svake upotrebe … osim ako mušterija ne zatraži da giros bude malo “krvaviji”!

Oće piški neće piški II

05:30 Zeleni Venac, Beograd, prestonica Republike Srbije, Zapadni Balkan, ostatak Ujedinjene Evrope. Ispred “Beo Plestika”, plastičarske radnje Marka kovača, prve žrtve globalizacije u Srbiji, stoje dve staromodno obučene žene. Visoka krupna crnka, sa napadno našminkanim usnama i kratkom crnom kosom povijenom u maramu, i plavuša, duge plave raspuštene kose, bez šminke, smežuranog lica, cupkaju dok im se savski vetar podvlači pod somotske suknje.
– Jebote Rade (čekaj zar ja ne napisah “dve žene”!?!), zar smo morali baš ovako rano da dođemo?
– Bre Draganče, ti k’o neka pičkica, sve ti smeta. Jakako smo morali da podranimo pre nego što se napravi gužva. Znaš li ti da Marko kovač pravi najbolje noše u Beogradu. Pa ko iole brine za bešiku i creva svojih potomaka kod Marka nabavlja nošu.
– Kakav sad Marko kovač, ti reče da za Šefa kupujemo plastičnu nošu! Ako vi iz BIA tražite noše kod kovača nije ni čudo što nam Ahtisari kroji kapu.
– Što Marko kovač, što Marko kovač – pa valjda je čovek kovač, nije Mišo Kovač, niti mu je kakav rod pu pu pu … da ne čuje zlo!
– Dobro kovač je ali kako to kovač a pravi noše?
– Jebiga, loše mu išlo sa potkivanjem konja i goveda otkako su ovi iz DOS-a zabranili da krave provode kroz Grad pa morao čovek da se preorijentiše, da bude fleksibilan, da radi za tržište, jašta nego za tržište … Ćuti i čekaj. i ne zagledaj tu trafiku previše, pa bre ti si još prvi policajac Srbije …

06:48 Zgrada Vlade Srbije, Beograd, prestonica Republike Srbije, Zapadni Balkan, ostatak Ujedinjene Evrope. Sekretar Vlade, izgužvan, još bunovan, teturajući se izlazi iz svog kabineta. Proteže se na hodniku, i dok se gega ka toaletu levom rukom gladi bradu, desnom drapa jaja. Pevuši – “Samo majka zna, samo majka zna, kol’ko te volim, volim jaaaa … voooooolim ja!” Otvara vrata od toaleta i u trenu prestaje da pevuši, obe ruke mu se ukoče, svaka dlaka u njegovoj vaskolikoj bradici prelazi u poslednju liniju odbrane vekovnog kosovskog ognjišta.

06:54 Slobodan Antonić i Đorđe Vukadinović prepiru se u toaletu zgrade Vlade Srbije na 4. spratu.
– Kolega Antoniću, nemojte hladnim rukama, vidite da ne ide. Prosto i dalje imam osećaj da samo što nije ali i da nikada ni neće.
– Ali Džorđe, pa rekli ste da vam kao nepatvorenom Srbinu hladnoća ne smeta, da deluje stimulativno! Molim Vas, pa Vi ste i predložili da probamo stimulaciju hladnim rukama!
– Molim Vas, kolega Antoniću! Vi znate da ja nikada ništa ne predlažem, ja sam samo izneo svoje opažanje kako bi prisustvo hladnijeg talasa koji se od vrha blago širi ka unutrašnjosti moglo da bude rešenje problema koje tražimo od sinoć. Uostalom ruke su vaše.
– Džorđe, Džorđe, znate da …

Obojica se u isti mah okreću, na vratima vide zapanjenog Dejana Mihajlova.
– O dobro jutro, mlad delijo!
– Dobro si nam poranio!

07:19 Dejan Mihajlov se lagano opušta, iako je brada i dalje na braniku kosovskog ognjišta već može da miče usnama i da palaca jezikom.
– Ššššta to rrrradite analitičari? Niste valjda … mmmislim … nnniste od ooonih, aaanti-Ljuššićevaca
– Ha, ha, ha – smejulji se Đorđe Vukadinović
– Ma ne nismo, daleko bilo. Vedžbamo, eksperimentišemo, tražimo rešenje …

07:33 Sada već sasvim opušten, sekretar tehničke Vlade ulazi u toalet, prilazi pisoaru i zauzima stav … piša … odjednom primeti kako su mu i Vukadinović i Antonić naćićorili glave preko ramena, ne trepću, posmatraju…
– Alo bre, šta vam je od jutros! Pa može valjda čovek na miru da piša bar ovde gde nikad nema novinara B92? Šta je šta ste zinuli?
– Džorđe, pipni mu ruku, proveri svoju hipotezu.
– Što ja! Ja sam teoretičar. Ti si zadužen za ruke.
– Ma jeb’te se obojica.

07:35 Mihajlov ih odgurne od sebe, kreće ka lavabou, umiva se i nešto mrmlja sebi u bradu.
– Bože Dejane, što ste vi neki naprasit čovek. Pa samo smo hteli da pomognemo, je li tako Džorđe?
– Ma pomažite se vi među sobom a mene pustite na miru.
– Pa mi ne radimo ovo zbog sebe, da radimo zbog sebe bili bi smo u jutarnjem programu a ne u klonji. Jel’ tako Džorđe?
– Ispravno kolega Antoniću, Bože Dejane vi kao da ne vidite da mi ovo radimo za Srbiju, za narod, za Premijera!

09:42 Predsedništvo Srbije, Beograd, prestonica Republike Srbije, Zapadni Balkan, periferija Ujedinjene Evrope. U kabinetu savetnika Predsednika sede Vuk Jeremić i direktor Narodne kancelarije Dragan Đilas. Jeremić u ruci drži karte za tarot, polako ih ređa po praznom stolu, pevuši “Moj Milane…”. Dragan Đilas nervozno cupka nogama ispod stola, čas pogleduje u karte s’ nerazumevanjem čas pogled upire ka zidnom časovniku, kako kažu, Drage Mašin.
– Mmmmm, da vidimo …
– Ajde bre Vuče požuri evo još malo pa 10 sati !
– Mmmmmm, taaako, taaaako, evo sad ova …
– Ajde bre čoveče, šta komplikuješ. Milanče bre izvuče jednu kartu i sve pogodi iz prve, gled’o sam svojim očima!
– E moj Đilase, moj Đilase. Milanče je šarlatan, uličar, prevarant. Jesil’ video šta kažu ovi iz RRA – Milanče više ne da biva na televizijama – jok mori mome ubavo!
– Dobro prevarant ali ti sat vremena ređaš te karte a ič ne zboriš. Kaži lepo – ‘oće piški neće piški! Šta mi tu mrmljaš i zapevaš.
– Ha, tu sam te čekao. Pa zar ti misliš da sam ja posvršavao tol’ke škole da bih davao jednostaven odgovore? Strpljenja malo, tarot je umetnost a ne vradžbina!

10:33 Predsedništvo Srbije, Beograd, prestonica Republike Srbije, Zapadni Balkan, periferija Ujedinjene Evrope. U kabinet savetnika Predsednika Vuka Jeremića ulazi Predsednik lično.
– Ode Berns!
– Vaistinu ode! (Jeremić i Đilas u glas sa primetnim olakšanjem)
– Nego šta bi Vuče – ‘oće piški neće piški?
– Mmmmmm, taaako, taaaako, evo sad ova … evo još malo …

11:11 Kabinet Predsednika G17plus, Trg Republike, Beograd, prestonica Republike Srbije, Zapadni Balkan, pred vratima Ujedinjene Evrope. Tišinu remeti samo kreda koja u rukama Miloljuba Albijanića kao da leti po improvizovanoj školskoj tabli i iza sebe ostavlja trag u vidu zapisa sličnog egipatskim hijeroglifima. Mlađan Dinkić predsednički, sa nerazumevanjem, gleda u tablu. Ivana Dulić-Marković plače u uglu kraj prozora.
-Uff, Uff, mhhhm, fccc …
– Ajde bre Miloljube, požuri, ako zakasnimo na izbore sa ovakvim budžetom bićemo iza Karića (“#$%@#$)
– Šefe, znate matematika je egzaktna nauka. I najmanja greška u proračunu može da dovede do katastrofalnih rezutlata …
– Ćuti ne podsećaj me, jebala te formula sa SPS nepoznatom, upropasti nas!
– Ali šefe, pa vi ste rekli da je baš ta nepoznata rešenje jednačine …
– Kuš, računaj i ćuti!

12:39 Stan tehničkog Premijera, Dorćol, Beograd, prestonica Republike Srbije, Zapadni Balkan, na vratima Ujedinjene Evrope.
– Hu hu huhu …
– Aaaaaaaaahhhh, baš sam se lepo naspavao …
– Miiijauuuu …
– Dobro jutro i tebi …

Tehnički Premijer s’ ljubavlju gladi uši svoje mezimice, baca setni pogled ka sovi koja se popela na garnišnu i koju ne može da pomazi ali čije savete rado prihvata i polazi ka kupatilu. Lagano otvara i zatvara vrata za sobom …

‘Oće piški neće piški – pitanje je sad!

Oće piški … neće piški

Voja Koštunica catmen

Koštunica još nije odlučio a kad će ne znamo … možda ako ga svi lepo zamolimo?