U Vrnjačkoj banji sam na 4-odnevnom „poslovnom“ seminaru o trošku firme pa ovaj post ide preko maila. Elem, osoblje kafane „Etno kuća“ kod pijace našlo se u čudu kad im je u „objekat“ na mrtvi (ne pobusani) ponedeljak banulo 20-ak nenadanih gostiju. Ajde što se osoblje teška srca oprostilo od „večernjeg mira“ nego su i gosti razmaženi – jebiga strana firma – radi se al’ standard. Uglavnom već sat i pol čekam da stigne mezence i „malo posne piletine“ sa roštilja, pije se druga tura na prazan stomak, kolega obećava kako „za 10 minuta odlazi na pljeskavicu“ … srećom digoše se muzikanti da zasviraju malo …
Nego to je atmosfera, dugački uvod za ovaj članak, a povod je ko i šta se sve u Srbiji diči oznakom „Etno“. Hoću reći etnologija je ipak nauka a ne „žurnalistička svaštara“. Ne ide da se ćilim za patos ili pokrivku „tura“ na astal ili da se na isti poturaju dalekoistočne mirišljave sveće. O etnološkom šarenilu zidova ne želim ni da trošim reči – tu fale samo predmeti koji nisu mogli da se „upasuju“. A tek „etno karaoke“ računar … Mislim se, možda je vreme da brendiramo i zaštitimo srpski „Etno“?
Štampaj Pošalji članak
