Alisa Aleksandra u zemlji čuda

Baš kao onomad Alisa u zemlji čuda i srpska ministarka za telekomunikacije i informatičko društvo Aleksandara Smiljanić našla se ovih dana u raskoraku između stvarnosti i mašte – premda ne baš tim redosledom.

Tek što je navrat nanos postavljen sajt ministarstva i nakon što se ministarka u brojnim intervjuima povodom 100 dana rada najnovije srpske Vlade iskukala glede monopola Telekoma, ishvalila i izobećavala ICT kula i gradova u Blic-u je osvanuo tekst o “tužnih” 337,000 nedostajućih telefonskih prključaka uz obaveznu (višegodišnju) napomenu o 90-oprocentnoj digitalizaciji fiksne telefonske mreže. Ministarka se još ne oglašava … a kad će i da li će … mlada je, a i laptop joj lepo stoji.

Bi mi al’ šta ćemo kad fali

Da se Vlas(t)i ne dosete nekadašnji ministar privrede a danas trgovine, turizma i usluga Predrag Bubalo iznenada je u utorak prepodne posetio “ponos” srbske auto-industrije, kragujevačku fabriku “Zastava automobili”, ugrabivši tako sebi i svojoj stranci (DSS) priliku da pre svečnog početka proizvodnje Zastave 10 u domaćem “gigantu” zakazanog za ponedeljak svima da do znanja ko je “najzaslužniji” za tek pristigle Fiat-ove automatizovane linije na kojima se montira srbski Punto a na kojima je od 8,000 preostalih radnika Zastava automobila angažovano tek njih 300. Kako kaže “zaslužni” ministar “proizvodnja “Zastave 10” predstavlja šansu da kragujevačka fabrika automobila dođe do strateškog partnera“. Ministar je ujedno najavio i da će za par dana biti potpisan ugovor sa Dženeral Motorsom kojim će biti predviđen (ponovo kao sa Fiat-om!) bescarinski uvoz Opel Astre klasik od 2008. godine a potom i početak montaže dva modela Opela u pogonima Zastava automobila. Nekadašnji predsednik Saveta za stratešku konsolidaciju “Zastave” dodao je i da “Zastava mora da uradi još niz stvari da bi postala atraktivna za velike automobilske kompanije. U procesu privatizacije i najavljenog tendera najvažnije je da fabrika bude osposobljena za jednu uspešnu prodaju.

Poseta Ministra Bubala propraćena je kako u lokalnim tako i nacionalnim medijima uz jedan mali propust koji novinarske ekipe, verovatno zbog ranog završetka posete, nisu pribeležile. Naime, u sinoć emitovanom prilogu na opštinskoj Radio-televiziji Kragujevac koji se bavio uvođenjem mera zaštite od elementarnih nepogoda u Kragujevcu, usled tropskih vrućina koje preživljavamo ovih dana, novinaru Srđanu Radivojeviću se prilikom prenošenja informacije o lokalnim komunalnim preduzećima koja su svoje radno vreme prilagodila novonastalim uslovima omakla i opaska kako “jučerašnji (misli se na utorak) raniji izlazak radnika Zastava automobila nije u vezi sa visokim temperaturama u proizvodnim halama već su radnici oko podneva pušteni kućama usled nedostatka delova za montažu vozila“.

Ono jeste da srbski narod kaže da što je džabe i Bogu je milo ali ovu zajebanciju sa reanimacijom domaće auto industrije (čitaj Zastave) montažom zastarelih modela vozila “renomiranih” svetskih proizvođača plaćaju svi građani ove zemlje što posredno kroz bescarinski uvoz što neposredno kroz povećano opterećenje plata i razne novouvedene akcize poput one na plin za automobile. Od države “pažljivo birani” a voljni “renomirani proizvođači” zadovoljno trljaju ruke dok svoje ostarele modele plasiraju na srpsko tržište – bez carine a Boga mi povremeno i bez poreza – po cenama za decu i vojnike. Uz sve to postaje sve očitije da ono što danas nazivamo “demokratskom vlašću” u Srbiji neštedimice u nastupu prema građanima (čitaj raji) preuzima recepte svojih prethodnika iz poslednje decenije XX veka čiji neslavan kraj nam je svima “u svežem sećanju”. Jel’ to neko pominje Potemkinova sela !?!

Ko vrućina oko Kragujevca

RTK prognoza vremena za 19-07-2007

Možda lokalna Radio-televizija Kragujevac i nije medijska kuća kojoj preterano treba verovati posebno kad na sopstvenom sajtu imaju zaista “unikatnu” vremensku prognozu (na slici). Pod pritiskom te i takve Radio-televizije Kragujevac Republička radiodifuzna agencija (RRA) odlučila je da samostalno isfinansira (suprotno svojoj zakonom propisanoj ulozi) izradu dopune plana raspodele regionalnih frekvencija za emitovanje TV programa kao neophodan uslov za naknadno izdavanje dodatne dozvole za regionalnu TV stanicu u Centralnoj Srbiji.

Antoniću mlad majore …

… predvodniče Koštunjave Gore (da je bolje ne bi valjalo). Znači Slobodan Antonić, analitičar opšte prakse, danas je u Politici uspeo da prevaziđe samoga sebe “iza ogledala” u članku sa “bezopasnim” naslovom Jednaki i jednakiji.

S’ naravoučenijem kako država i kada je “prav(n)a” a Boga mi i “neprav(n)a” mora da pokaže svima u nevladinom sektoru kako “joj se, eto, može”, Antonić nam nudi jedno iskrivljeno poimanje stvarnosti, uprošćeno do te mere da u isti koš stavlja organizacije Otpor iz 2000. i 1389 iz 2007. godine, a sve u cilju proglašavanja veličanja kriminalaca aktom slobode političkog delovanja i mišljenja. Po Antoniću plakati koji veličaju lošeg đaka komunističke oficirske škole, ratnog zločinca Ratka Mladića, su plakati političke sadržine – nikako podrška beguncu na međunarodnoj poternici. Razlike između NVO koje skrivanje i podršku ratnim zločincima osuđuju i onih koje istu zagovaraju nisu, po Antoniću, civilizacijsko već pitanje ideologije i raspodele moći u samom nevladinom sektoru, da kako. Problem je ne u Pravdi i Zakonu već u kršenju ljudskih prava onih koji drugačije misle, onih koji, poput “najjačih NVO” nemaju moćne zaštitnike (iz inostranstva) koji bi ih sačuvali od države (reda, pravde i jednakosti). Tako iskrivljeno predstavljanje stvarnosti od strane Antonića vraća nas u katakombe jednog suludog, od realnosti razdvojenog tumačenja stvarnosti 90-ih, doba Crnčevića, Kalajića, Kleopatri, Matića i mlađanog Vučića u punoj snazi – dobu u kome je svaka luda mogla svoju paranoju da proglasi opšteprihvatljivom stvarnošću.

Ne zaboravlja Antonić ni svoje političke saborce – krijući se iza kritike akcije Sablja, koja se pre par dana obila o vrata specijalnog Suda (premda u prvom stepenu), kršenjem ljudskih prava Antonić proglašava, posredno, sve ono što je činjeno u Srbiji 2000-2003. Da se Turci ne dosete Antonić u pomoć poziva i Fond za Humanitarno Pravi i Helsinški odbor kada su mu potrebni argumenti za “zločinačku” Sablju u kojoj je 10-ak hiljada “slučajnih prolaznika” privedeno na informativni razgovor, ne uhapšeno kako to Antonić tumači u nedostatku argumenata. Protiv nedostatka argumenata Antonić se služi i anegdotom o hapšenju direktora beogradskog ZOO vrta, ne zbog “prijateljevanja” sa kriminalcima daleko bilo, već jel’ te “što je Legija svraćao u ZOO vrt da gleda životinje” – dobro da se nije Antonić dosetio da neko može da doda i kako se “Legija najviše zadržavao ispred kaveza, a i družio, s’ majmunima” pa da mučninu od čitanja njegove “analitike” proba da izleči humorom – tuše – hvala Antoniću.

Kako bilo vrli analitičar zbivanja u srpskom Univerzumu, nesputanom razumom, argumentom i metodom, zaključuje kako je, avaj, moć pojedinih NVO toliko narasla da su postale jače od države. Kako Antonić tumači jedna dobra i naivna organizacija, ona srpska naravno, došla da od druge, strane srpskom podneblju i dakako plaćeničke, traži pomoć na putu do Pravde, a ne bi li je ova druga, plaćenička, odbila u strahu za katkalizmu sopstvenog budžeta. Ona prva organizacija, od milošte zvana 1389 – nastavlja Antonić – je izraz “autentične građanske inicijative” a ova druga, Fond za humanitarno pravo, iako je prvobitno možda i bila autentična, u strahu za sopstveni budžet i moć postala je zlo, plaćenička i nadasve “uspešno preduzeće” kojemu se država ima “naplatiti” kako bi i sama postala ozbiljna i (možda) opravdala hapšenje ljudi koji drugačije “politički misle” kako je ratni zločinac koji se danas krije u kvazi-srpskim pacovskim kanalima za dobro Srbije važniji nego sećanje na Zorana Đinđić i bezimene žrtve pale u ime i za račun srpskih nacionalnih interesa.

Šta tom i takvom analitičaru Antoniću, samozadovoljno zatvorenom u geto zvan Srbija, odgovoriti? Kako ga ubediti da svako glorifikovanje Ratka Mladića u Srbiji znači poraz za zemlju i ljude u čije je ime isti, s’ ludačkim žarom, protivno svakom ratnom pravu i bez zrnca vojničke časti, bio spreman i voljan da uništi sve one proglašene stranim telom “novog srpskog poretka”. Kategorije čovečnosti, stida, razuma i poštenja sam Antonić odbacuje u korist “moći i ideologije” pa bi stoga jedini kontra-argument Antoniću bilo Pravo – zakonska sankcija za veličanje zločina i zločinaca – nemački model na srpski način. Na žalost, kako to slavodobitno Srbiji oglasi radikalski Vučić, i taj kontra-argument ne vredi jer je Ministratstvo Pravde Republike Srbije (Ministar Dušan Petrović) juče, pre isteka roka zatvorske kazne, na slobodu pustilo Radojka Ljubičića i Đurađa Čvokića, osuđene na 30 i 20 dana zatvorske kazne respektivno, zbog lepljenja plakata “Bulevar Ratka Mladića”.

Čija si ti mala?

Čija si ti mala
Izvori razni





400-ti … pa šmilustracija

Politički poljubac
Osnova razglednica sa WikiHow i slike sa pretraživača Google.

Za jubilarni 400-ti članak evo jedne © šmilustracije apropo prethodnog članka

P.S. Magistar kapitalnih nauka Veljo je s’ druge strane zida – jebiga, ima se gradi se!





Posle svega tri dana pre roka

… ili ti jebi se ti malo sama sa sobom Evropska Unijo! Vala baš!

Kada je u martu 2003. godine ubijen Zoran Đinđić u netom pokrenutoj akciji Sablja privedeni su između ostalih savetnici Vojislava Koštunice Aco Tomić, general u penziji, nesuđeni šef VBA, i Rade Bulatović, tada savetnik a danas direktor BIA. Držalo ih u pritvoru zbog laži a pustilo nakon “upozorenja” od strane tadašnjeg šefa beogradske kancelarije OEBS-a Mauricia Masarija kako je uprkos svemu “Koštunica glavni političar“. Posledice tog “upozorenja” trpim na svojoj jugoistočno-evropskoj koži tri godine. Tri godine gledam kilave Radovane, knjigoubice, trafikante i kapitalce kako se iživljavaju nad zdravim razumom. Masari je krajem 2005 dig’o dupe i otišao iz Beograda na “novu dužnost”.

Nakon ustoličenja “grobara iz Kragujevca” na mesto “precednika” Skupštine ponadao sam se da je svemu tome došao kakav takav kraj – zombiji su prelomili i trpeljivo prevukli kod sabraće – mislim se gotovo, istrpim suludu bratiju još malo i to je to – nema više! Oni će odma’ da se rasporede na strateška mesta za ubiranje pazara, malo buču više kradu i “kraduckaju” i za 2 godine,baš nekako kad treba starije dete da mi pođe u školu – GOTOVI SU! Al’ ne lezi vraže! U komentaru na sopstveni post rekoh i sam “ako ne dođe neki novi Mauricio Masari” i evo k’o da su me čitali. Nagurili sa svih strana, te Solana, te Ren, Kurta i Murta sa diplomatskim pasošima EU, i naposletku Angela Merkel – nemački Kancelar nam ga zapečati, baš onako kancelarski! Evropa je rešila (sebi) jedan problem ali za par godina/meseci, na sledećim izborima, sumnjam da će i članstvo u EU i po 1,000 Evra “na ruke po glavi stanovnika” Srbiju spasiti apsolutne radikalske većine u Skupštini – Angela Merkel sigurno neće – živi bili pa videli …

Znači opet ista bratija u epizodi “Jebanje ostataka Srbadije u zdrav mozak”, sa i bez anstezije, već po stranačkoj pripadnosti i ličnom izboru (ovo će ionako biti jedini mogući lični izbor). Nego zaboravih da pitam – jel’ se Gradimir Nalić računa u nestranačke ličnosti?