Po prvi put za poslednjih 17 godina svoju slavu, Svetog Nikolu, dočekao sam van svog doma. Prošli put u vojsci a sada u Avganistanu. Naravno moja slava ni u Avganistanu nije mogla da prođe neopaženo. Slavio je ceo Avganistan. URAAAA neradni dan za Bracinu slavu, njima novi saziv Parlamenta a meni slava, gde ćeš bolje kombinacije, niko ništa ne radi. Dobro de lažem, ja sam radio juče gotovo ceo dan, ako ne računam ona 2 sata koliko mi je trebalo da odem da kupim ribu u “Suprem”-u. Moram nakratko da se osvrnem na ovu kupovinu. Ajde što je radnja bar 10 km izvan Kabula, što se ulazi samo na strani pasoš i što jedini u Kabulu prodaju alkoholna pića, ali brate slatki kako cepaju cene pa to je neverovatno. Znači nije nešto skuplje nego je DUPLO skuplje. Recimo teglica Nescafe Gold od 200 grama koju sam jutros kupio za 7 dolara tamo je 14 istih tih dolara i još ne primaju Afgane. Ma jebiga, da mi nije slava slatko bih im se prošetao po radnji psujući na engleskom majku lopovsku, i ostale srpske psovke i eve im ga što bih na kraju nešto kupio. Ovako za 53 dolara pazario sam nešto malo za svoju dušu i što je najvažnije ribu i priloge za slavsku trpezu.
Niste pogodili, nisam ja Koštunjavi pa da teram muslimane da se krste, lome kolač nad Biblijom i ispijaju šljivku uz zdravicu, ja sam bre iz popovske kuće. Večera ko večera, samo je izbor bio nešto bogatiji (hoću reći manje zelen) nego obično. Posedeli, popričali, pojeli, nismo pili, i lepo se razišli. Ljudi kulturni, čestitali slavu i zahvalili se na gozbi. Jebiga, bilo bi i bolje da se kuvar nije preš’o kod prženja ribe – prepeko je skroz – no sam sam kriv kad mu nisam rekao da ribu prvo lepo uvalja u brašno i da prži na laganoj vatri, samo da porumeni – uostalom niko se nije bunio, svikli se ljudi na Fazlijevo kulinarstvo pa se više i ne bune.
