Kosovo ne damo dok Srbiju ne (ras)prodamo!

Stiglo vreme da se obnavlja gradivo iz ruskog jezika (nevoljno) sticano tokom školovanja. Šta!?! Niste učili ruski u školi? Bilo vas sramota?!? Svi vam govorili kako je engleski jezik jezik budućnosti!?! E pa onda ste se malo mnogo zajebali – što svojom, što krivicom onih koji su kopali, kumili i molili da vas prebace u “englesko odeljenje” a vi im do skora bili zahvalni što vam je to omogućilo da se brže uključite u informatičku revoluciju. Verovali ste da se gungula oko poseta “važnih” parlamentaraca i “kontroverznih” biznismena iz Rusije završila 6. oktobra 2000-e, podsmevali ste se Černogorcima što im “Rusi za sitne pare otkupiše i ogradiše svijetlo primorje”, podsmevali ste se odbornicima u Raškoj i inim serbskim palankama kad su za počasnog građanina (čuj Raška grad!) proklamovali potajnog ljubitelja pudlica Vladimira Vladimiroviča Putina … e pa konačno će i taj poslednji osmeh da vam se skine sa lica jer Rusi dolaze, ovaj put na velika vrata!

Pre par dana započeta je priča o ponudi iz vedra neba (kad bi se šalili) kojom bi ruska Vlada i Kremlju “bliska” kompanija, bez tendera, direktnom pogodbom, bez uslovljavanja oko ruskog stava povodom rešenja statusa Kosova i Metohije (kad Miki Maus to kaže…), postala većinski vlasnik Naftne Industrije Srbije i posledično ekskluzivni prerađivač nafte za ponuđenih, u prvobitnoj verziji, 500 (u kešu, verovatno umanjeno za dug za gas iz perioda do 2000. godine – cirka 200 “milijunčića”) plus 500 (u investicijama) miliona američkih dolara. Prevedeno na srpski – za pola milijarde američkih dolara u kešu i “čvrstim” ruskim obećanjem o ulaganju istog iznosa, delimično u rafinerije a delimično u izgradnju dela gasovoda “Južni potok” kroz Srbiju, dovršetak i punjenje skladišta gasa kod Banatskog dvora – ruske kompanije “Gazprom” i, verovatno, “Gazprom neft”, “sličnog imena” (nije smešno!) i pod direktnom kontrolom Kremlja, postale bi neprikosnoveni vladari tržišta energentima fosilnog porekla u Srbiji.

Praktično, za život običnih građanki i građana, to bi značilo da će se cene fosilnih energenata formirati u interesu ruskih paradržavnih kompanija, dogovorom srpske i ruske Vlade, pri čemu bi ova potonja imala konačnu reč – ili energenata neće ni biti! Sad ako je neko dovoljno glup da još uvek veruje kako su “Rusi naša braća” te da je (ras)prodaja energetskog sektora (izuzev “struje” koja samo što nije došla na dnevni red) direktnom pogodbom bez tendera, izbegavanjem tržišne utakmice, “po ceni za decu i vojnike” dobro za Srbiju (čitaj mala cena da Vlada nastavi da “pregovara” status Kosova o.a.) podsećam kako većina definicija poslovnih organizacija govori o “sticanju profita” kao svrsi postojanja istih – na pominjanje “bratske ljubavi” (zvuči gej, zar ne?) i “tradicionalnog prijateljstva” ja još nisam naišao u literaturi – ako neko zna više neka me uputi!

Isticanje profita, novčanog ili političkog, kao svrhe postojanja bilo kakvog poslovnog aranžmana jeste i najveći problem oko celog ovog “dila” u nastajanju. Vlada je, bez ikakvog pisanog traga, formirala “anonimnu” radnu grupu koja u ime svih građana i građanki ove zemlje treba da donese konačnu procenu i ocenu ruske ponude koja je, navodno, u Srbiju stigla pre par nedelja. U medijima se par dana unazad objavljuju protivurečne izjave nadležnih i nenadležnih ministara koje samo unose dodatnu sumnju u “legalitet” i “legitimitet” cele priče, bez ulaženja u pozadinu i motive koji, znajuću kako Ministri ovde rade, svakako nisu samo u interesu zemlje već pre svega u službi kratkoročnih političkih ciljeva pojedinačnih stranaka o čemu svakako svedoči i, navodno, “zakazano” potpisivanje ugovora o celom aranžmanu (o čemu li se onda pregovara?) u Sofiji 18. januara sledeće godine. Da je tako govori i iznebuha zakazana sednica Vlade za danas, “kad joj vreme nije”, sa koje je pre par minuta izdato saopštenje o usvojenoj Platformi za pregovore o Sporazumu između Srbije i Rusije o saradnji u oblasti naftne i gasne privrede koje, osim deklarativne izjave o “nastavku razgovora na obostranu korist”, ne sadrži detalje same platforme niti konkretnu ponudu koja je u opticaju. Ovim saopštenjem, čini mi se, javnost, šira i stručna, je i konačno isključena iz daljih pregovora oko budućnosti većeg dela energetskog sektora Srbije.

Ovakav odnos vlasti prema pitanjima koja se tiču svih građana i građanki ove zemlje, pa, rekao bih, i ekonomskog suvereniteta i nezavisnosti (ko je pominjao ruske gubernije?), svakako nije nov niti je bezrazložan – zato proučimo malo bolje šta to Rusija zapravo traži od srpskih političara (a u ovoj su igri, za sada, svi osim LDP-a). Naftna industrija Srbije, prema zvaničnim podacima, ostvarila je u ovoj godini dobit od 140 miliona a za sledeću planira uvećanje dobiti od 12 odsto što bi trebalo da iznosi preko 150 miliona američkih dolara. Prostom računicom ruska ponuda u kešu, koja je trenutno “na stolu” isplatila bi se za tri godine – možda i manje jer cena nafte na domaćem tržištu više ne bi bila pod kontrolom države već ruskih kompanija (otud priča o profitu kao svrsi!) dok bi se celokupna ponuda, uključujući i investicije “odradila” za 5-6 godina. Možda su još bolji primer (ne)isplativosti “bratske ruske ponude” i najbolja prognoza onoga što Srbiju čeka u energetskom sektoru rezultati poslovanja javnog preduzeća, znači pripada svim stanovnicima ove zemlje, JP “Srbijagas” u kome je novčani ulog države procenjen na 4,8 a ne-novčani na 160 miliona Eura. Nakon što je početkom 2006. godine, “administrativnom greškom” kontrolu nad “Jugorosgasom”, time i nad trgovinom i distribucijom gasa, JP “Srbijagas” prepustio ruskom “Gazpromu” ovo preduzeće je svoju dobit smanjilo sa 3,4 milijarde u 2005. na “tričavih” 251 milion dinara u 2006. godini, beležeći pritom gubitak po konsolidovanom izveštaju, od 316 miliona dinara!

Ako vas podsetim da je kredit za svojevremeno hvaljenu (političku) kupovinu “Telekoma srpske” od strane državnog monopola “Telekoma Srbije”, uzet od “City Group” banke, moguće isplatiti tek za 20-25 godina ne računajući ugovorene i tekuće investicije, cela “smejurija” (plakanje dolazi kasnije o.a.) postaje očigledna – država braći Rusima nepovratno, na tacni, “poklanja” ekonomski suverenitet zemlje u zamenu za kratkoročni “status quo” za Kosovo i Metohiju gde kao država ne možemo ni da prismrdimo a kamo li da ubiramo prihode.

Are we there yet?

Are we there yet
Foto: Gizmodo

Ova čuvena, milion puta ponovljena, rečenica iz jedne od epizoda serijala The Simpson’s idealno bi mogla biti primenjena i na netom osnovanu indijsku low-cost (jeftinu) avio-kompaniju koja za samo 3 Eura nudi “let nikuda”!

Penzionisani inženjer avijacije Bahadur Čand Gupta otkupio je 2003. godine rashodovani Airbus A300 i parkirao ga u predgrađu Nju Delhija gde dočekuje svoje “maštovite putnike”. I pored očitih nedostataka, poput jednog krila i dela repa, Gupta dočekuje putnike u ulozi “kapetana vazdušne lađe” i vodi ih na kružni let oko Delhija dok se njegova supruga sa još četiri člana posade brine o potpunom ugođaju tokom “leta”. Činjenica da toaleti ne rade, da se pogled kroz prozor (nimalo zanimljiv) nikada ne menja, da je turbulencija vokalna, da u pozadini bruji generator koji pokreće klima uređaje, nimalo ne umanjuje “doživljaj leta” putnicima iz zemlje u kojoj je jedva jedan procenat stanovništva imao prilike da leti pravim avionom. Otuda možda i ushićena izjava jedne od putnica nakon imaginarnog leta koja svoje novo iskustvo opisuje kao “mnogo lepše no što je mogla da zamisli”.

Šta ti je prestiž

iPhone se od nedavno može “ilegalno” kupiti i u Kini – zemlji sa najvećim brojem mobilnih pretplatnika na Svetu. Uprkos namerama Apple-a da sa zvaničnom prodajom u Aziji započne tek 2008. godine u zemlji u kojoj se i pravi iPhone se može kupiti po ceni više no duploj većoj nego na legalnom, američkom, tržištu ili ti za crkavicu od 8,800 juana (US $1,1170). Naravno kao i drugi kineski proizvodi koji se ovih dana povlače iz prodaje i iPhone koji se može nabaviti “ispod tezge” na kineskom tržištu ima svoju falinku – presrećni kupci prestižne igračke mogu da obavljaju samo pozivne razgovore i šalju tekstualne poruke, dok prijem poziva, govorna pošta i sve ostalo što iPhone čini jedinstvenim jednostavno ne funkcioniše. Nefunkcionalnost “ilegalnog” iPhone-a, po tvrdnjama trgovaca, nije prepreka velikom interesovanju kupaca na tržištu koje posedovanje Apple proizvoda vidi kao stvar prestiža.

Pretpostavlja se da kineski “i jeste i nije” iPhone na ilegalno tržište stiže iz pogona u Šenženu u kojima se proizvodi za američko tržište. Radi se o takozvanim “falsifikatima iz treće smene” – situacija u kojoj podizvođač proizvodi veći broj jedinica od naručenog i sav višak plasira na “crno-sivo” tržište uz “čistu” zaradu koja zavisi od renomea samog proizvoda. Ovaj način ostvarivanja visoke produktivnosti i stvaranja nenaručenog viška proizvoda je sve češća pojava i direktna je posledica pre svega izmeštanja proizvodnih pogona i pratećeg znanja u zemlje sa jeftinijom radnom snagom pri čemu drastično opada mogućnost kontrole nad stotinama podproizvođača, kao i uvek prisutnog pritiska “glavnih igrača” na smanjenje direktnih troškova proizvodnje pod kojim se nalaze oni na “najnižim” lestvicama lanca snabdevanja – proizvođači “treću smenu”vide kao mogućnost da nadoknade iznuđeno smanjenje troškova dodatnim prihodima.

Otuda i situacija u kojoj Kinezi proizvod sopstvene ekonomije, koji se izvoze na druga tržišta, plaćaju duplo skupljo ne bi li uz šoljicu čaja mogli da na sto stave i proizvod koji, iako nefunkcionalan, predstavlja dokaz njihovog društvenog položaja.

Bog se vraća na nebo?

U potrazi za licem Boga

Trendu osnivanja avio kompanija koje putnicima nude prevoz po cenama “za decu i vojnike” (low-cost u originalu) nije mogla da odoli ni katolička crkva koja, kao i druge crkve, od davnina polaže ekskluzivna prava na Božije obitavalište a ni blagodeti ovozemaljskog života nisu joj strane (a Boga mi ni nepotrebne). Od juče hodočasnici koji žele da posete svete zemlje i svetilišta poput Lurda u Francuskoj, Fatime u Portugalu, Santjago di Kompostele u Španiji ili manastir Jasna Gora u Poljskoj imaju jedinstvenu priliku da putuju low-cost kompanijom pod ličnom zaštitom njegove Svetosti Pape. Reč je o ekskluzivnom 5-ogodišnjem ugovoru koji je Vatikan sklopio sa čarter kompanijom Mistral Air osnovanom davne 1981. godine od strane italijanskog špageti glumca Bada Spensera i koja se do sada bavila isključivo prevozom robe i poštanskih pošiljki. Novi prevoznik letove će obavljati Boing-om 737 sa 150 mesta a zbog nepostojanja uslova za izgradnju aerodroma u samom Vatikanu koristiće se aerodrom Leonardo Da Vinči u Rimu kao i još 6 aerodroma širom Italije. Božiji prevoznik svoj prvi let je obavio juče na liniji Rim-Lurd kojom prilikom su hodočasnici bili pažljivo birani među sveštenstvom i bogougodnim (čitaj značajnim) vernicima a plan je da se godišnje preveze bar 150,000 putnika. Iskustvo tokom leta biće dopunjeno religijskim video projekcijama a, kako se obećava, posada aviona biće specijalizovana za verska putovanja, šta god to značilo. Na fotografiji možete da vidite sedišta za hodočasnike ukrašena natpisom “Tragam za tvojim likom Gospode“.

Najzanimljiviji komentar konkurencije na početak rada božijeg prevoznika sigurno dolazi od veterana u low-cost avio-prevozu, irskog Ryanair -a: “Mi već činimo čuda sa kojima ni Papin šef ne može da se meri, prevozeći putnike u Santjago di Kompostelu po bogougodnoj ceni od 10 Eura!” Ostaje otvorenim i pitanje da li su hodočasnici spremni da za sveta putovanja izdvoje veću sumu u zamenu za potpuno duhovno iskustvo ili će se i sami, poput Pape Benedikta XVI koji koristi privatne čarter kompanije, odlučiti za hodošašća u sopstvenoj režiji.

Dopuna, 30. avgusta – Uprkos Božijoj promisli koja je rukovodila prvu grupu VIP hodočasnika na poklonjenje u Lurd, aerodromska policija im ipak nije dozvolila da sa sobom u avion unesu više od 100ml Svete vodice u skladu sa važećim merama za sprečavanje terorizma u avio saobraćaju.

Zbogom desktop

Amilo Pro Pa1538

Nakon nedavne prodaje starog laptop računara (Amilo Pro V2030) juče je sa stola otišla i desktop mašina (ljubljeni Athlon XP2500+) iz čisto praktičnih razloga. Kupovinom novog laptop računara na akciji kod “dobrih ljudi” iz beogradskog Mikrosa nestala je i potreba za istovremeno održavanje dva računara. Uz to i atelje na tavanu koji koristim nije baš najugodnije mesto za rad tokom letnjih vrućina jer temperatura često zna da bude i do 10-ak celzijusa viša od spoljne.

Specifikacije novog ljubimca su ispod a cena je na akciji, sa dodatnih 1Gb RAM-a, bila oko 860 Eura sa PDV-om.

  • AMD Turion64 X2 TL52
  • 2Gb DDR2/667Mhz
  • 160Gb S-ATA
  • DVD-RW DL
  • nVidia GeForce 7400 128Mb
  • 15.4 inch 1280×800 CrystalView WXGA
  • 7.1 sound via SPDIF
  • Wlan/LAN/Fax-modem
  • 4xUSB 2.0
  • FireWire, Card reader 4 in 1, TV Out
  • ExpressCard 34/35

i najvažnije garancija je 24 meseca (baterija 6) … Prenosnik dolazi sa preinstaliranim 32-bitnim Windows Vista Home Premium OS koji je nakon inicijalnog podizanja sistema radi provere funkcionalnosti “pregažen” sa openSuSE 10.2 64-bitnom GNU Linux distribucijom.

Sad još samo da smislim način kako da ispunim novonastalu prazninu na ogromnom činovničkom stolu iz 60-ih godina prošlog veka …