Kosovo ne damo dok Srbiju ne (ras)prodamo!

Stiglo vreme da se obnavlja gradivo iz ruskog jezika (nevoljno) sticano tokom školovanja. Šta!?! Niste učili ruski u školi? Bilo vas sramota?!? Svi vam govorili kako je engleski jezik jezik budućnosti!?! E pa onda ste se malo mnogo zajebali – što svojom, što krivicom onih koji su kopali, kumili i molili da vas prebace u “englesko odeljenje” a vi im do skora bili zahvalni što vam je to omogućilo da se brže uključite u informatičku revoluciju. Verovali ste da se gungula oko poseta “važnih” parlamentaraca i “kontroverznih” biznismena iz Rusije završila 6. oktobra 2000-e, podsmevali ste se Černogorcima što im “Rusi za sitne pare otkupiše i ogradiše svijetlo primorje”, podsmevali ste se odbornicima u Raškoj i inim serbskim palankama kad su za počasnog građanina (čuj Raška grad!) proklamovali potajnog ljubitelja pudlica Vladimira Vladimiroviča Putina … e pa konačno će i taj poslednji osmeh da vam se skine sa lica jer Rusi dolaze, ovaj put na velika vrata!

Pre par dana započeta je priča o ponudi iz vedra neba (kad bi se šalili) kojom bi ruska Vlada i Kremlju “bliska” kompanija, bez tendera, direktnom pogodbom, bez uslovljavanja oko ruskog stava povodom rešenja statusa Kosova i Metohije (kad Miki Maus to kaže…), postala većinski vlasnik Naftne Industrije Srbije i posledično ekskluzivni prerađivač nafte za ponuđenih, u prvobitnoj verziji, 500 (u kešu, verovatno umanjeno za dug za gas iz perioda do 2000. godine – cirka 200 “milijunčića”) plus 500 (u investicijama) miliona američkih dolara. Prevedeno na srpski – za pola milijarde američkih dolara u kešu i “čvrstim” ruskim obećanjem o ulaganju istog iznosa, delimično u rafinerije a delimično u izgradnju dela gasovoda “Južni potok” kroz Srbiju, dovršetak i punjenje skladišta gasa kod Banatskog dvora – ruske kompanije “Gazprom” i, verovatno, “Gazprom neft”, “sličnog imena” (nije smešno!) i pod direktnom kontrolom Kremlja, postale bi neprikosnoveni vladari tržišta energentima fosilnog porekla u Srbiji.

Praktično, za život običnih građanki i građana, to bi značilo da će se cene fosilnih energenata formirati u interesu ruskih paradržavnih kompanija, dogovorom srpske i ruske Vlade, pri čemu bi ova potonja imala konačnu reč – ili energenata neće ni biti! Sad ako je neko dovoljno glup da još uvek veruje kako su “Rusi naša braća” te da je (ras)prodaja energetskog sektora (izuzev “struje” koja samo što nije došla na dnevni red) direktnom pogodbom bez tendera, izbegavanjem tržišne utakmice, “po ceni za decu i vojnike” dobro za Srbiju (čitaj mala cena da Vlada nastavi da “pregovara” status Kosova o.a.) podsećam kako većina definicija poslovnih organizacija govori o “sticanju profita” kao svrsi postojanja istih – na pominjanje “bratske ljubavi” (zvuči gej, zar ne?) i “tradicionalnog prijateljstva” ja još nisam naišao u literaturi – ako neko zna više neka me uputi!

Isticanje profita, novčanog ili političkog, kao svrhe postojanja bilo kakvog poslovnog aranžmana jeste i najveći problem oko celog ovog “dila” u nastajanju. Vlada je, bez ikakvog pisanog traga, formirala “anonimnu” radnu grupu koja u ime svih građana i građanki ove zemlje treba da donese konačnu procenu i ocenu ruske ponude koja je, navodno, u Srbiju stigla pre par nedelja. U medijima se par dana unazad objavljuju protivurečne izjave nadležnih i nenadležnih ministara koje samo unose dodatnu sumnju u “legalitet” i “legitimitet” cele priče, bez ulaženja u pozadinu i motive koji, znajuću kako Ministri ovde rade, svakako nisu samo u interesu zemlje već pre svega u službi kratkoročnih političkih ciljeva pojedinačnih stranaka o čemu svakako svedoči i, navodno, “zakazano” potpisivanje ugovora o celom aranžmanu (o čemu li se onda pregovara?) u Sofiji 18. januara sledeće godine. Da je tako govori i iznebuha zakazana sednica Vlade za danas, “kad joj vreme nije”, sa koje je pre par minuta izdato saopštenje o usvojenoj Platformi za pregovore o Sporazumu između Srbije i Rusije o saradnji u oblasti naftne i gasne privrede koje, osim deklarativne izjave o “nastavku razgovora na obostranu korist”, ne sadrži detalje same platforme niti konkretnu ponudu koja je u opticaju. Ovim saopštenjem, čini mi se, javnost, šira i stručna, je i konačno isključena iz daljih pregovora oko budućnosti većeg dela energetskog sektora Srbije.

Ovakav odnos vlasti prema pitanjima koja se tiču svih građana i građanki ove zemlje, pa, rekao bih, i ekonomskog suvereniteta i nezavisnosti (ko je pominjao ruske gubernije?), svakako nije nov niti je bezrazložan – zato proučimo malo bolje šta to Rusija zapravo traži od srpskih političara (a u ovoj su igri, za sada, svi osim LDP-a). Naftna industrija Srbije, prema zvaničnim podacima, ostvarila je u ovoj godini dobit od 140 miliona a za sledeću planira uvećanje dobiti od 12 odsto što bi trebalo da iznosi preko 150 miliona američkih dolara. Prostom računicom ruska ponuda u kešu, koja je trenutno “na stolu” isplatila bi se za tri godine – možda i manje jer cena nafte na domaćem tržištu više ne bi bila pod kontrolom države već ruskih kompanija (otud priča o profitu kao svrsi!) dok bi se celokupna ponuda, uključujući i investicije “odradila” za 5-6 godina. Možda su još bolji primer (ne)isplativosti “bratske ruske ponude” i najbolja prognoza onoga što Srbiju čeka u energetskom sektoru rezultati poslovanja javnog preduzeća, znači pripada svim stanovnicima ove zemlje, JP “Srbijagas” u kome je novčani ulog države procenjen na 4,8 a ne-novčani na 160 miliona Eura. Nakon što je početkom 2006. godine, “administrativnom greškom” kontrolu nad “Jugorosgasom”, time i nad trgovinom i distribucijom gasa, JP “Srbijagas” prepustio ruskom “Gazpromu” ovo preduzeće je svoju dobit smanjilo sa 3,4 milijarde u 2005. na “tričavih” 251 milion dinara u 2006. godini, beležeći pritom gubitak po konsolidovanom izveštaju, od 316 miliona dinara!

Ako vas podsetim da je kredit za svojevremeno hvaljenu (političku) kupovinu “Telekoma srpske” od strane državnog monopola “Telekoma Srbije”, uzet od “City Group” banke, moguće isplatiti tek za 20-25 godina ne računajući ugovorene i tekuće investicije, cela “smejurija” (plakanje dolazi kasnije o.a.) postaje očigledna – država braći Rusima nepovratno, na tacni, “poklanja” ekonomski suverenitet zemlje u zamenu za kratkoročni “status quo” za Kosovo i Metohiju gde kao država ne možemo ni da prismrdimo a kamo li da ubiramo prihode.

3 thoughts on “Kosovo ne damo dok Srbiju ne (ras)prodamo!

  1. Bas mi je drago da si se dohvatio ove teme, razmisljala sam o tome ovih dana. Odlicna analiza.

    Postaje evidentno da smo ozbiljni u obecanju da 15% teritorije ne damo ni po koju cenu. Cak ni po cenu ostalih 85%. Molim lepo, princip je princip. Sto je najgore, izgleda u tome malo ko vidi nesto diskutabilno. Bice na kraju Srbija ispod jedne sljive. Ali Kosovske sljive, da se razumemo.

Ostavite odgovor