Božić Bata

Ako bih glasao za nešto što je istinski jadno i tužno, što je potpuna suprotnost svojoj suštini, onda bih zasigurno svoj glas dao proslavi Božića u nekoj stranoj zemlji koja izlazi iz dugotrajnog konflikta – imam ja i posebno ime za to – “NGO Božić”. Iako sam imao prilike da samo dva puta prisustvujem ovakvim proslavama i to mi je dovoljno za ovakvu ocenu.

Elem, juče sam bio pozvan i otišao na Božićnu proslavu. Ukratko, koliko je to moguće kad ste izvan svoje zemlje, proslavu organizuje par sa juga Indije, adventisti (subotari po naški o.a.), ona radi u GTZ-u koji nadgleda delovanje firme u kojoj sam ja trenutno, on je prvi čovek ADRA-e (humanitarna organizacija adventističke crkve) u odsustvu šefa misije. Proslava je održana u podružnici ADRA-e nedelju dana pre Božićne večeri jer je to poslednja prilika da se svi nađu na okupu u Kabulu pre nego što većina zapali kući. Posluženje prema prilici, malo pržene pileće kobaje, neizbežni Pringles čips, biljni dimljeni kačkavalj, malo turšije, maslinčice, sve to na čačkalicu, a za glavno jelo indijski specijaliteti, sa puno kari začina, kineska piletina (izvnredno termički obrađena po rečima domaćina), janjeći gulaš (moj favorit), makaroni i preliv sa mesom, soja kavurmica (takođe nije loše, i gulaš od jaja (nije mi se baš jelo pre svega zbog karakterističnog izgleda). Uz posluženje obavezan razgovor sa prisutnima – ko je gde radio, s kim, kad – obnavlja se poznavanje davno zaboravljenih jezika, prisećamo se ljudi čije smo likove već zaboravili, običaja i zemalja koje većina više nikada ne bi želela da poseti (to zadržavate za sebe nikako to da javno izgovorite). Gotovo svi koji su tu, jedno vreme radili su na prostorima bivše Jugoslavije, uglavnom imaju lepe uspomene koje ih vežu za tu danas nepostojeću zemlju i naravno svi, zli baš svi znaju za fijasko zvani Yugo. Lakše mi je da kažem da sam iz Yugo grada/zemlje nego da pričam o Kragujevcu i Srbiji.

Družina, dvadesetak ljudi, se zapričala, onako obaška po grupicama 4-5. Ima nas sa svih strana Sveta – Nigerija, Benin, Kenija, Koreja, Japan, USA, Nemačka, Rusija, Rumunija, Pakistan, Afganistan, naravno Indija, Indonezija, Filipini, tu je i Ardur iz Prištine, i za kraj SRBIJA!!! Nedostaju samo Južna Amerika i Australija pa da organizujemo svetski natječaj ko se najjadnije oseća na Božićnoj proslavi daleko od kuće. Mislim, iza sve te učtivosti i osmeha stoje neispunjena očekivanja, životni usponi, još više padovi, neostvarene želje i osećaj otuđenosti – niti ste među svojima, niti ste od okoline prihvaćeni i cenjeni onoliko koliko mislite da zaslužujete.

Iskreno meni je ovo bila obaveza koju sam morao da odradim u odsustvu šefa misije (zaboravio sam da pomenem da sam sad jedini stranac među 400 zaposlenih u firmi), voljno, nevoljno, svejedno. Uostalom za manje od dve nedelje – ZBOGOM Avganistan, dobrodošao kućici. Na pitanja kada se vraćam u Avganistan odnosno koliko vremena provodim “konsultujući” po Svetu – meni je i mesec dana godišnje po belosvetskim vukojebinama sasvim dovoljno – znači u Junu si ponovo ovde – kažu Rus i Rumun gotovo u glas – ne znam videćemo koliko će ove parice da potraju …





Za sreću …

Za sreću je ponekad potrebno tako malo!





Treskanje, mašala

Ma koji ti je, šta me treseš, nemam nikakvu drogu kod sebe, ubeđujem bradatog avganistanskog carinika, ma jok, ne odustaje, trese li trese, ko da sam ja budala pa će od silnog treskanja da mi poispadaju paketići heroina iz odeće. Majmune, kakav bre avganistanski carinik, zemljotres BRE!

Otvorim oči, stvarno ljulja, osvrnem se po mraku oko sebe, jes’ vala zemljotres, prestaje da ljulja. Ko me vukao za uši da čitam o prethodnim razornim zemljotresima u Avganistanu, sad ću sutra malo da zaspim. Počinje ponovo da ljulja, treći put, ne ustaje mi se iz toplog kreveta premda ako se pojača razmišljam šta od stvari da zgrabim. Jebeš prirodnu katastrofu roknuće me neko na ulici što sam od zemljotresa pobeg’o samo u gaćama i majici, manje što ću napolju verovatno da se smrznem. Stani malo, pa ovo ljulja horizontalno, ojha, nije strašno, mislim se dok ljuljanje polako prestaje, neće kuća da se sruši od toga. Okrećem se na drugu stranu, iz susedne sobe čujem glasove, dok se oni dogovore da je zemljotres bio, pa da je gotovo ljuljanje za večeras, ja već zaspaoooooohhh … koga baš zanimaju stručni detalji neka poseti vesti BBC-a.





Izlazak u grad

Napisao sam već ranije da treba da se nađem sa Milanom Srbinom (jebiga nisam se setio da pitam za prezime), e pa za radoznale našli smo se. Dogovor je bio da se nađemo u Kabul City Centre-u, luksuzna osmospratnica u kojoj su Ola-la hotel i tržni centar (slikaću, slikaću) pošto em moji vozači ne znaju engleski, em ja ne znam Dari ovako je bilo najlakše. Pošto me je vozač pokupio nešto ranije imao sam prilike da se prošetam po tržnom centru. Znate već, ili bar možete da zamislite, kako izgledaju tržni centri u Aziji. Moje interesovanje, u skladu sa poslom kojim se bavim, bilo je pretežno za elektroniku, cene nešto veće nego u Srbiji, ali jebiga oćeš da kupuješ usred Kabula, u džidži-bidži tržnom centru, izvoli pa plati. Milan je kasnio desetak minuta i kada je stigao, nakon formalnog upoznavanja, predložio je da odemo u “Samarkan”, a tamo … Kafić, bilijar sala i restoran smešteni u dvospratnoj kući sa velikom baštom, uz obaveznu visoku ogradu i kućicu za naoružano privatno obezbeđenje. Šank i enterijer urađeni u trsci, onako, da je malo toplije mislio bi čovek da je u nekom morskom letovalištu, a na šanku od pića šta poželiš. Milan ide prvi i pozdravlja se sa personalom, konobar Saša je Ukrajinac, vraća se kući uskoro zbog problema sa srcem (baš me čudi o.a.) i nedostatka poverenja u lokalne hećime, ili nedostatka novca da sebi priušti odlazak u neku od diplomatskih bolnica, svejedno. “Šta ćete da popijete?”, Milan naručuje Red Bull, ja gledam po onom šanku, nema šta nema, “Crno pivo!”, sve se nadam ili će me čudno pogledati ili reći da im je baš juče nestalo, “Bitburger, možno?”, e jebote daj taj crni Bitburger kad i ja preterano serem.





Hrana

Hmmm, ako očekujete da pišem o loakalnim specijalitetima – odmah na Back dugme vašeg pregledača, gore levo, pri vrhu. Kakva lokalna kuhinja, ma bjaži, konzerve i restorani kad ima s kim. Jebeš ti Kebab (roštilj) kad ga majstor sprema na trotoaru prašnjave ulice ili, daleko bilo, jagnjeću plećkicu koju trojica peku ispred radnje, na trotoaru, let lampom. Ne verujete, e sad jeste da nemam slike, ali ko je baš uporan nek dođe u Kabul da se uveri.

Kao što rekoh konzerve i restorani. Eto koliko već prve večeri bio sam pozvan na gostovanje sa hranom u lokalni Libanski restoran, neugledan, smešten između desetina kineskih i indijskih restorana u okolnim ulicama, ma jedva su ga našli, ali zato je janjetina i hamus bila izvanredna – sa bliskoistočnom kuhinjom nema greške. Danas je pao Toskanski odrezak u jednom DOBRO obezbeđenom restoranu (nema tablu, jebiga ne znam naziv) a za večeru će biti neka čokoladica. Kad nema restorana, po završetku posla, svratim do obližnje prodavnice, nakupujem konzervi i teglica, uz obaveznu kontrolu nalepnica i roka trajanja (jedu se i meni Bečke kobaje ali ne dve godine posle isteka roka), sve to za jedan dan pa pravac gostinska kuća. Šta, kako me ne mrzi da svaki dan kupujem hranu, pa šta kupim za celu nedelju i stavim u frižider – bi ja kad bi imalo struje. Eto pre neki dan sam naleteo na ovaj bebeći kukuruz sa Tajvana. Fantastično! Ko turšija, samo umesto “krastavci i papriku”, celi klipovi kukuruza, u cvetu mladosti, konzervirani i poslati u Svet. Uz malo tunjevine, sira za mazanje i lokalnu verziju hleba (najviše podseća na naše pogače iz crepulje) – prste da poližeš, posebno posle umakanja kukuruza u sir, ali to je već stvar ličnog ukusa i prava izbora, šššššššš!





To nigde nema

Mi u Srbiji ne mozemo ni da zamislimo kako izgleda Avganistan danas. Jebote, kako je ova zemlja propala ne može ni u knjizi da se opiše. Po izlasku s’ aerodroma dočekalo me groblje aviona, putevi i ulice propali ili ih ni nema, većina ljudi živi i radi kao pre 300 godina, struje ima 2-3 sata u 3 dana (sve radi na kineske generatore), izgleda ko da su Englezi juče otišli. Na svakom koraku te upozoravaju da se ne zajebavaš i sam izlaziš na ulicu, kidnaperi, lopovi, razbojnici i verski fanatici kruže gradom i čekaju zgodnu priliku da nekome dadu dadinu ili da zarade koji dinar. Da ne poveruješ kako izgleda Kabul, star inače gotovo 2,500 godina. Ko posle prirodne katastrofe. 25 godina ratova + bombardovanje s okolnih brda + talibani, svakako su ostavili svoj trag. Celi kvartovi u ruševinama, propale udžerice, prljave ulice, sveprisutna prašina (vidi sliku) ko gusta magla kod nas, ma ne mogu sve ni da nabrojim.

Smešten sam u kuću, nekih 200 metara od kancelarije, u kojoj stanuju Pakistanci i Avganistanci koji su se iz izbeglištva vratili da ovde rade. Ljudi su stvarno predivni, uslužni, predusretljivi ma sve najlepše o njima, samo kako im je zemlja sjebana… Zamislite čoveka koji je diplomirani inženjer sa diplomom Univerziteta Lomonosov iz Moskve a ovde radi kao kućepazitelj i noćni čuvar – jebiga ne zna čovek engleski a Rusi nešto nisu voljni da ovde rade.

Kabul je ovih dana s vremenom otprilike kao naše rano proleće. Smešten na 1,800 metar iznad mora i sunce začas otopi ono malo leda koji se napravi u rano jutro. Prosto lepo ti ujutru na suncu popiti prvu kaficu i zapaliti koju cigaricu… Nisam imao vremena da se malo “prošetam” po Kabulu ali ću verovatno u petak (jedini neradan dan) da izađem u “provod” sa nekim Milanom, Srbinom, Kragujevčaninom, koji ovde radi za UMCOR i koji će verovatno skupiti i druge “lokalne” Srbe da se malo družimo uz pivo i bilijar, ma dosta je i pivo samo da niko od lokalnih ne sazna da sam sklon alkoholu (za to se ovde plaća glavom!). Ako stignem, i ako nadjem voljnog pratioca, mozda obidjem i neke lokalne znamenitosti, no o tom potom …





Konačno Kabul

Sa terminala 1 za međunarodne letove aerodroma u Dubaiu, propalim autobusom, nas otprilike 30-ak prebačeno je na Terminal 2 koji je jelte namenjen za “domaće” letove. To će reći za letove u okolne islamske republike i kraljevine, među njima i Avganistan. Kao što rekoh na Terminalu 2 pušači su dobrodošli a i meni je nakon maltretiranja na šalteru za čekiranje prijalo da zapalim par cigareta (samo dve da se neko ne zabrine za moje zdravlje). Elem, odmah pored ulaza za let u Kabul bila je prijavnica za putnike koji idu u Bagdad. Pušim svoju Drinu (bez filtera) i gledam ko to danas putuje u Bagdad redovnom linijom. Nijednog Iračanina niti muslimana nisam video, sve belo i tamno crno meso za bombaše samoubice. E a kad se pojavio tip u raskopčanoj kariranoj crno-crvenoj košulji sa znakom Supermena (izvini Supermene ako ovo čitaš!) na potkošulji, znao sam da je vreme da se i sam prijavim na svoj let.

U čekaonici za ulazak u avion nekih 200 ljudi, većina Avganistanci, šareni po fizionomijama i načinu odevanja, desetak fudbalera sa Arube (nađite gde je na mapi Sveta pa mi javite), internacionalci ko oni naši. Desetak belaca, uglavnom rade za nevladin ili vladin sektor u Avganistanu (o.a. kasnije ću saznati da je nevladin sektor u Avganistanu jako unosan posao, kako danas tako i u prethodnih 25 godina ratova). Do aviona u dva autobusa, oni fudbaleri navalili pa se slikaju u svakoj prilici, te kako se drže za prečke u autobusu, pa kako ulaze u avion, pa levi profili, pa … pa došlo mi da gurnem nekog od njih preko ograde stepenica pa nek slikaju to ako znaju!

Avion Ariane Boing 727, krila malo ulubljena, toliko rabljen da je nagradno pitanje kad su zadnji put oprali stakla na prozorima, ništa strašno, mislim se u sebi, sličan je bio i JAT-ov avion pa sam stigao do Dubaia. E strašno je bilo tek kad sam ušao unutra. Avion prepun, nema mesta ni za prtljag a putnici već zauzeli mesta i čekaju da avion poleti, jer jeli, Bože moj, kasni se već pola sata. Sedište pored prozora, super, moći ću da vidim kako Avganistan izgleda iz vazduha. Zavalim se, izborim za svoj naslon sa nekim Avganistancem koji kao zamišljen pa sve ruku na moj naslon, e a to je moglo dok se nije počešao, a posle eve ti ga na. Nakon ručka, koji je ostavio neizbrisiv trag na nozdrve svih prisutnih putnika, pilot nas obaveštava da upravo nadlećemo teritoriju Avganistana, bacim pogled kroz prozorče, i zaista predivno, planine pokrivene snegom, sela u udolinama i klancima, vide se seoska imanja, vidi se da ljudi žive daleko od civilizacije ali da se bore. Puteva nema, samo isušene rečne doline.

Nakon dva sata leta. slećemo u Kabul, pri kraju sam aviona sa sedalom, pa me sunce ogrejalo kad su otvorili zadnji izlaz. Niz stepenice, cigaru u usta, gde mi je upaljač, aha, vadi aparat iz ranca, pali cigaru… e oćeš malo sutra. Eto ga jedan baja, trči ka meni “No smoking, no smoking”, povučem još dva dima dok se pravdam kako ne čujem od buke, jebiga ode pola cigare na pistu, “Two planes, fuel!”, jebote pa valjda su im zatvoreni rezervoari. Nema veze, uključim aparat, zgrada aerodroma oronula, par reklama na fasadi, kao fol dobrodošlica, putnici u koloni idu ka zgradi, vojska, carinici, policija … kad eto ga vojnik trči ka meni “No pictures, no pictures”, ma razumem ja tebe ali što. Nakačim uključen aparat oko vrata, nije mi prvi put, pa dva snimka sa pojasa (jedan priložen). Onaj “ljubazni” vojnik me prati do ulaza u zgradu. Pasoška kontrola u 6 kolona, ide relativno brzo, za 20-ak minuta prolazim, srećom iz prve ugledam torbe, kako i ne bi kad ovi Avganistanci prtljag nose u plastičnim zavežljajima.

Kabul, konačno!





Cigareta naša nasušna

Da, pušenje u modernom Svetu. Za razliku od prošlih vremena pušači su danas ugrožena vrsta. Nijedna avio kompanija, čak ni avganistanska Ariana, ne dozvoljava pušenje tokom leta. Nedavno sam naleteo na vest o pripitoj (ma nemoj, a šta drugo da radi) ženi pušaču koja je pokušala tokom leta da izađe iz aviona ne bi li zapalila cigaretu, posada ju je naravno sprečila u nameri da sebi olakša muke prekookeanskog leta a vlasti na sledećem aerodromu zaključale i bacile ključ. Hoću reći da ma koliko su nepušači bili, i jesu, ugroženi mi pušači zaista ne zaslužujemo tretman koji imamo ovih dana.

Aerodrom u Dubaiu, pored sveg sjaja i grandioznosti, za pušače je odvojio posebne “Smoking rooms”, iliti sobice, kao i “Smoking space” tj. ograđeni prostor. I jedna i druga kategorija prostora imaju izuzetnu ventilaciju i jasno su označene. Nažalost za aerodrom koji dnevno primi i otpremi desetine hiljada putnika 4 sobe i dva boksa (eto i slike da vidite da ne lažem) nisu dovoljna. Sobe, veličine 5×3 metra recimo, su konstantno prepune i verujte mi na reč ne možete u njima ni da raspoznate koliko ima ljudi. Boksevi, s” druge strane iako u centralnom delu aerodroma konstatno su prepunjene i od ostatka sveta odvojene poluprozirnim rešetkama. Jebote, ko da su pušači kriminalci. Ovakav tretman pušača naravno ne sprečava upravu aerodroma da stranice boksa za pušače rasproda za reklamiranje cigareta poput Dunhill-a i Kent-a.

A ja? Ja sam malo pričekao dok se jedan od bokseva nije ispraznio oko 3 ujutru i slatko popušio po dve Drine bez filtera u par navrata. Ko ih jebe – nek probaju sad da očiste filtere od ovog autentičnog srpskog cigaretnog dima! Tek mi nije bilo žao kad sam u drugom delu aerodroma, namenjenom putnicima za okolne zemlje poput Iraka, Irana, Pakistana, Afganistana video da nema ni govora o sobicama i boksevima za pušače. Jednostavno nasred terminala 4 reda po 6 fotelja, iznad njih znak sa zelenom cigaretom (neprecrtanom naravno), velike pepeljare na svaka 3 sedišta, pa sedi i puši do mile volje. Jebiga, kad strance posmatraju k”o stoku koja je voljna da zarad poroka trpi svašta.