Za cirka sedam dana moj dragi pasoš, išaran kojekavim bliskoistočnim vizama, odgegao se DHL-om do Londona i natrag, ovaj put sa svežom Avganistanskom vizom.

Pogađate – idem u Afganistan – zemlju Afgana i talebana (što neko reče menjam Srbistan za Afganistan) – mesec dana, počev od 1. decembra, poslom za britanski Afghan Aid.

Malo da se radi (i zaradi) po belom svetu, da se skupljaju reference priznatih firmi kao što su Svetska Banka i Evropska Unija, u krajnjem slučaju da se pobegne od ove srpske dosade. Šta ću i Afganistan je dobro rešenje kad u sopstvenoj zemlji ne možete da nađete dobru tezgu u IT sektoru. Na stranu bezbednosna situacija, jer to je prvo što svi drugi primete kad im pomenete Afganistan, ko se čuva i Bog ga čuva (bar je tako bilo u Iraku) veći mi je problem kakvu ću infrastrukturu zateći u Kabulu. Znam da imaju mobilnu telefoniju, ali s” druge strane imaju i problema da napune baterije mobilnih telefona. Uostalom probaću da se redovno javljam pa ćete i Vi saznati nešto više o životu u Kabulu. Malo me brine što je službenik Ambasade Avganistana u Londonu “udario” vizu na stranici sa rednim brojem 13, ali Bože moj, nisam ja baš toliko sujeveran …