Kurton protiv silovanja

Kurton protiv silovanja

Došao čovek u salon za tetovažu i zamoli majstora da mu na penisu istetovira tekst “Ferrari”. Majstor već svik’o na neobične zahteve mušterija, ne pita ništa, sedi i radi. Čim je završio krene priča s’ mušterijom.

  • Majstor: A, dobro ispalo – al’ će devojka da ti se obraduje kad joj uletiš s’ Ferarija?
  • Mušterija: Nemam ja devojku.
  • Majstor: Dobro de, žena onda
  • Mušterija: Nemam ni ženu – imam dečka
  • Majstor (zabrinuto): Ček malo – onda moram i traktor da ti istetoviram na mošnicama.
  • Mušterija (zbunjeno): Što bre majstore – šta će mi traktor?
  • Majstor (ozbiljno): Pa kad ovaj Ferrari uleti u govna s’ čim ćeš da ga vadiš ako ne s’ traktorom …

Sad RAPEX kurton – prvi kurton patentiran za borbu protiv silovanja – nije predviđen za vađenje već za (figurativno) “uvaljivanje u govna” a sudeći prema objašnjenju inovatorke Sonet Elers (Sonette Ehlers) osim hirurške intervencije nikakav traktor ne pomaže. Zapravo RAPEX i nije klasičan kondom jer je namenjen ženama koje strahuju od mogućeg silovanja. Kondom se umesto navlačenja na penis uvlači u vaginu, posebnim dodatkom, slično tamponima. U “praksi”, ukoliko do silovanja dođe, RAPEX se, sitnim zubima od lateksa sa unutrašnje strane, “zakači” na penis silovatelja, prouzrokuje bol i odvraća ga da sa penetracijom nastavi. Zahvaljujući konstruktivnom rešenju RAPEX ostaje “nakačen” i nakon prestanka erekcije, te na taj način, teoretski, RAPEX ne samo da odvraća već i olakšava identifikaciju i hvatanje počinioca. Ideju za ovako “surov” način borbe protiv silovanja Sonet Elers dobila je, kako sama tvrdi, davne 1969. godine kada je kao medicinska sestra u bolnici u Johanesburgu (Južna Afrika) od jedne od žrtava silovanja čula kako žali “što dole nije imala zube” – odsustvo potrebnih tehnologija i materijala za izradu “kondoma sa zubima” dovelo je do toga da se RAPEX u obliku prototipa javnosti prvi put predstavi tek 35 godina kasnije.

Ovako originalan pristup samopomoći potencijalnim žrtvama silovanja izazvao je i negativne reakcije kod onih koji se problemom silovanja profesionalno bave. Sudeći po istraživanjima većinu silovanja počine osobe poznate ili bliske žrtvi pa je logično pretpostaviti da bi žene, ako silovanje vrši poznata osoba, s punim poverenjem RAPEX ostavile sa strane. Mnogi ističu da kada silovatelj shvati da je uhvaćen u zamku, dok mu je žrtva još uvek “pod rukama”, silovatelj može nasrnuti na život svoje žrtve, dok s’ druge strane i same “žrtve” RAPEX mogu koristiti za nameštanje optužbi za silovanje. Jedno je sigurno – kada se krajem ovog meseca “zubati kurton” nađe u slobodnoj prodaji u Južnoj Africi nateraće muškarce da pre “uživanja” s’ bilo kim dooobro porazmisle!

Čoveka, pardon, teroristu odaje hrana

Ideja da hrana čini čoveka potiče od davnina i do danas se, uz manja sporenja, tumačila kao spoznaja da od kvaliteta hrane koju konzumiramo zavisi i kvalitet života – fizički i posledično psihički. No, ova fraza u tumačenju američkog FBI (Savezni istražni biro – nacionalna policija o.a.) dobila je potpuno drugačije zančenje – onako po američki – “Čoveka Teroristu ćeš najpre poznati po hrani koju kupuje!”

U netom objavljenom članku u magazinu CQ Politics Džef Stajn (Jeff Stein) iznosi više podataka o novinama u radu FBI-a na otkrivanju iranskih terorista u San Fransisku, Kalifornija. Naime, u Kaliforniji danas živi gotovo milion imigranata koji su tamo dospeli nakon svrgavanja iranskog šaha 1979. godine – među njima i agenti tajnih službi koji su pod maskom izbeglica poslati u SAD da likvidiraju (i to vrlo uspešno) neprijatelje iranske islamske revolucije. Poslednjih par godina odnosi vlasti SAD i Irana zategnuti su do “pucanja” pa je, shodno, poraslo i interesovanje službi bezbednosti za bivše podanike suprotnog tabora. Ideja agenata FBI-a bila je da analizom podataka prikupljenih iz lokalnih prodavnica, prateći obrazce i promene u prodaji blisko-istočnih “specijaliteta”, otkriju prisustvo “potencijalnih terorističkih ćelija” i pod prismotru stave “potencijalne” članove istih. Tako bi, primera radi, povećana prodaja uštipaka sa mesom ili lukom “jasno” ukazivala na moguće prisustvo iranskih tajnih agenata i, shodno, povećanu opasnost od terorističkih napada. Daljom analizom podataka i operativnim radom na terenu na “potencijalne teroriste” primenile bi se, shodno potrebi, odgovarajuće mere prismotre.

Ove “novine” u radu američke bezbednosne agencije primenjivane su u kratkom periodu tokom 2005. i 2006. godine – dok Majkl Mejson (Michael Mason), šef odseka FBI za istraživanje kriminala, nije “primetio” kako je ideja em neozbiljna em, najverovatnije, protivna američkim zakonima. Verovatno je i njemu pala na pamet scena u kojoj “100,000 policajaca agenata FBI juri Džordža Muhtabu” (Mujtaba – Farsi, odabrani o.a.) ne bi li se na posletku našli, sa sve “opremom i naoružanjem”, na tradicionalnoj blisko-istočnoj svadbi!?! Šalu na stranu, ali američke bezbednosne agencije već decenijama muku muče kada je u pitanju pouzdanost prikupljenih obaveštajnih podataka o Iranu. Možda je jedan od razloga i to što, umesto “izvornih”, kako u intervjuu PBS-u tvrdi Mohmad Džafari (Mohammad Jafari), novi komandant Islamske Revolucionarne Garde, “informacije o Iranu prikupljaju od neprijatelja Irana, što posledično dovodi do grešaka u procenama” na kojima SAD zasnivaju svoju zvaničnu (a Boga mi i nezvaničnu) politiku.

Nemoj da bi se ugojilo

Ili ti prosto rečeno – ako se ikada nađete u prilici da prijatelju/ci pričuvate kućnog ljubimca dobro povedite računa šta i kako isti jede. Da je neimenovana koleginica sa posla Mišel Šmic (Michelle Schmitz), iz gradića Vinona u Minesoti (SAD), imala od koga da primi ovaj savet sigurno ne bi došla pod udar Mišeline prijave zbog zlostavljanja životinja. Mišelina koleginica prihvatila se u february ove godine obaveze da povede računa o njenoj prasici-ljubimici, imenom i prezimenom Ilejni Templton, u periodu koji je Mišel provela u bolnici oporavljajući se od operacije članka. Mišel je od aprila, kada je izašla iz bolnice, bezuspešno pokušavala da stupi u kontakt sa tada već bivšom koleginicom, sve do prošle subote kada je konačno našla adresu na kojoj koleginica živi. no tu nije bio kraj njenim “mukama”! Tokom boravka kod “bejbi-siterke” prasica se sa 22,5 “popela” na 68 kilograma (žive vage), a koliko je to možda najbolje svedoči podatak da je, nakon što ga je vlasnica preuzela od “bejbi-siterke”, veterinarima trebalo više od 4 sata da hirurškim putem uklone ogrlicu koja joj je gotovo “srasla” u vrat.

Potrešena vlasnica o svojoj ljubimici priča kako je “ona čitav njen život” dok ponosno pokazuje ime praseta istetovirano na telu. Mišel je, kako sama tvrdi, na podnošenje prijave loklanoj policiji bila podstaknuta kako fizičkim tako i psihičkim stanjem praseta, koje se sada polako oporavlja od operacije. Prase je devet meseci provelo u zatvorenom prostoru i pod novim imenon – Svinjski ražnjić – što je i bio jedan od razlog da nesrećna vlasnica danima nakon pronalaženja “izgubljenog praseta” plače nad “zlehudom sudbom” svoje ljubimice koja se nakon lošeg iskustva sa bejbi-siterom “poptpuno psihički izmenila i postala plašljiva”.

Policija u Vinoni, koja istražuje ovaj slučaj, nije obelodanila ime optužene ali ne bi me iznenadilo da se radi o gospoji serbskoga podrijetla, jer ne zaboravite jesen i prohladno vreme su pravi trenutak za ražnjiće na roštiliju i duvan čvarke!

Bezgrešno začeće na robiji

Uprkos zabrani privatnih “poseta”, uključujući i suprugu, tokom odsluženja više doživotnih robija, jedan od vođa napuljske mafije – Kamore, 64-ogodišnji Rafael Kutolo, postao je danas otac. Kutolov sin iz prethodnog braka poginuo je u svojoj 25. godini u mafijaškom obračunu a sa sadašnjom suprugom Kutolo se venčao u zatvoru davne 1983. godine i par nikada nije ni imao priliku da “konzumira” svoj brak. Stroga pravila života u zatvoru za mafijaške šefove nisu Kutola omela da nakon 6-ogodišnje bitke na Sudu konačno dobije odobrenje Suda za ulazak u program veštačke oplodnje jer kako sam priznaje “u zatvoru ću umreti a moja poslednja želja je da supruzi podarim dete”. Njegova supruga Imakolata (Immacolata – bezgrešna, čista o.a.), nakon porođaja u bolnici u Napulju izjavila je kako će učiniti sve da devojčicu sačuva od Kamore – “ne želim čak ni da čuje tu reč koja za sve nas označava samo patnju i bol”.

Srećom po ponosnu srbadiju pa se ovako strog tretman prema pripadnicima “organizovanih zločinačkih udruženja” sa prostora bivše Jugoslavije ne primenjuje i u haškom pritvoru inače bi se div-junak Nebojša Pavković dobrano pomučio oko konzumiranja sopstvenog braka – kao da mu ćelijica mala već dovoljno problema nije zadala.

Pazi zombi

Putnici lokalnog voza u nemačkom mestu Bad Segeberg na smrt su se isprepadali kada su u vozu otkrili telo mladića čije su ruke i lice bili prekriveni krvlju. Nakon što su bezuspešno pokušavali da ga dozovu svesti, putnici su zaključili da je mrtav i odmah pozvali policiju. Voz je zaustavljen u Bad Segebergu a pored policije na mesto “zločina” izašla je i ekipa hitne pomoći. Umesto mrtvaca lekari hitne pomoći “otkrili” su 24-ogodišnjeg mladića koji je, kako se ispostavilo, pijan zaspao pri povratku sa predproslave Noći Veštica (Halloween, Poklade o.a.) u Hamburgu pritom noseći na sebi masku “Krvavi zombi”. Njegova greška je što je za povratak kući odabrao liniju voza koja prolazi kroz ruralni deo Nemačke još uvek neiskvaren “stranjskim” običajima. Nakon što je, uz intervenciju bolničara, sa sebe skinuo masku mladiću je dozvoljeno da nastavi putovanje.

Sad zamislite da se ovako nešto desi u srpskom vozu! Ne da putnici ne bi pokušali da “žrtvu” ožive, ili daleko bilo da pozovu hitnu pomoć – čemu to kad do prvog doma zdravlja ima bar 5 sati vožnje – već bi verovatno na’vatali kakvog popa da pokojniku održi opelo, zombija izbacili na poslednju platformu voza i potom se pravili blesavi – a i ko bi se normalan zamajavao s’ policijom na ovu skupoću.

Pazi vampir

Li Man-jui, 28-ogodišnji stanovnik Hong Konga, svojih 15 minuta slave zaradio je u septembru kada je u pripitom stanju, zbog povrede nožnog prsta, potražio pomoć u bolnici Jan Čai. Po sopstvenom priznanju, pripiti bolesnik je nakon ukazane pomoći, čekajući recepte preko puta bolničke laboratorije osetio iznenadni napad žeđi. U želji da istu utaži dohvatio se tri boce koje je video u svojoj blizini. Negde pri kraju druge Li Man-jui je shvatio da je tečnost kojom se bori protiv sopstvenog nagona zapravo krv – preciznije, uzorci krvi bolesnika ostavljeni ispred zatvorene bolničke laboratorije. Ova spoznaja Lia je naterala da treću bocu baci a do tada popijenu krv netom povrati u bolničkom toaletu. Nestanak uzoraka krvi primećen je tek narednog dana kada je radnik laboratorije primetio da nedostaju a zatim identitet “lopova” otkrio pregledom snimaka sigurnosne kamere. Istog dana policija je Li Man-juia uhapsila u njegovom stanu, protiv njega podnela prijavu dok su lokalni mediji ugrabili šansu da ceo događaj proglase “krvavim pirom kineskog vampira”.

Prihvatajući argument odbrane da se u ovom slučaju radi o gluposti a ne zloj nameri optuženog, kao i da deo krivice snosi sama bolnica zbog nehajnog odnosa prema “dragocenoj tečnosti”, Sud je dosudio dva meseca zatvora – po jedan za svaki uzorak krvi. Prve reakcije bolesnika koji su ponovo morali da daju krv na “drakonsku” kaznu kineskom vampiru nisu zabeležene!

Pazi koga psuješ

Gospođa Don Herb, stanovnica Skrentona u Pensilvaniji (SAD), mogla bi da “zaradi” do 3 meseca zatvora i 300 dolara kazne zbog neispravne kanalizacije u sopstvenoj kući.

Don je u “sukobu” sa poplavom u sopstvenom kupatilu, verovatno imajući na umu cenu vodoinstalaterskih radova, (pre)glasno dozivala u pomoć jedno od svoje četvoro dece kada joj se, navodno, prvi komšija obratio “nepristojnim zahtevom” da umukne. Iznervirana, Don je komšiji uzvratila “pravom merom” a pred njenim vratima se, nakon poziva komšije policajca, uskoro pojavila policijska patrola da istraži “nepristojno ponašanje”. Rezultat je prekršajna prijava o čijoj će “sudbini” konačnu reč dati Sud u Skrentonu.

Are we there yet?

Are we there yet
Foto: Gizmodo

Ova čuvena, milion puta ponovljena, rečenica iz jedne od epizoda serijala The Simpson’s idealno bi mogla biti primenjena i na netom osnovanu indijsku low-cost (jeftinu) avio-kompaniju koja za samo 3 Eura nudi “let nikuda”!

Penzionisani inženjer avijacije Bahadur Čand Gupta otkupio je 2003. godine rashodovani Airbus A300 i parkirao ga u predgrađu Nju Delhija gde dočekuje svoje “maštovite putnike”. I pored očitih nedostataka, poput jednog krila i dela repa, Gupta dočekuje putnike u ulozi “kapetana vazdušne lađe” i vodi ih na kružni let oko Delhija dok se njegova supruga sa još četiri člana posade brine o potpunom ugođaju tokom “leta”. Činjenica da toaleti ne rade, da se pogled kroz prozor (nimalo zanimljiv) nikada ne menja, da je turbulencija vokalna, da u pozadini bruji generator koji pokreće klima uređaje, nimalo ne umanjuje “doživljaj leta” putnicima iz zemlje u kojoj je jedva jedan procenat stanovništva imao prilike da leti pravim avionom. Otuda možda i ushićena izjava jedne od putnica nakon imaginarnog leta koja svoje novo iskustvo opisuje kao “mnogo lepše no što je mogla da zamisli”.