Virus vere

Sveti virus

Ovaj 300-ti, jubilarni, članak bavi se “šaljivim učeničkim kolažom” objavljenim u udžbeniku likovne kulture za četvrti razred osnovne škole (autori Vesna Milanović i Milan Stanojlović, izdanje “Narodna Knjiga”, Beograd, 2006) koji je pokrenuo pravu lavinu reakcija predstavnika “uvređenog” pravoslavnog stada jedva godinu dana od objavljivanja. Nakon što je revnosni veroučitelj Željko Latinović, koordinator ketihetskog odbora eparhije bačke, primetio sporni kolaž u knjigama svojih učenika presavio je tabak i Vladici bačkom Irineju odslao “depešu”. U predstavci upućenoj Vladici koji je i član Nacionalnog prosvetnog saveta, po pisanju “Politike” koja je “zaveru” i otkrila javnosti (pročitaj komentare), između ostalog stoji sledeće: “Iznenadilo nas je kako pojedini ljudi koji bi trebalo da budu odgovorni za vaspitanje dece koriste svoj položaj i pod vidom umetnosti skrnave svetinju i to ne samo kao izraz svog ličnog stava, nego to iznose kao parametar ponašanja i primer ponuđen deci kroz školski udžbenik.”

Prvi se pozvanim da reaguje našao (tehnički) ministar vera Milan Radulović koji u apelu upućenom (tehničkom) minstru prosvete kolaž opisuje kao unakaženu ikonu veoma poštovanog svetitelja. Sveti Vasilije, obučen u džemper, “prekršten” je u “sveti virus” a umesto glave sveca zlokobno gleda sova sa mitrom ispod koje viri perje u obliku rogova.”, i dodaje kako “se stvaralačka sloboda zasniva na međusobnom poštovanju a ne na uvredama drugih i drugačijih.” Ministar vera izrazio je i sumnju da po načinu na koji je kolaž urađen, zatim po slovima koja su korišćena, sumnja da je reč o učeničkom radu i traži da se ceo slučaj ispita.” Velja Karaveljić, magistar vajarstva i savetnik u Minstarstvu prosvete, koji je zajedno sa učiteljicom iz Jagodine i psihologistikinjom iz Beograda, bio član tročlane komisije koja je usled nepostojanja Nacionalnog prosvetnog saveta (nije bio formiran) izvršila recenziju i dala odobrenje za upotrebu udžbenika, kaže da je pismeno upozorio autora knjige na negativne konotacije koje kolaž može da izazove ali i da u vreme odobravanja udžbenika (avgust prošle godine) ni komisija niti autori to nisu tako shvatili.\r\n\r\nSad koliko se ja razumem u simboliku umetnosti sova se uglavnom shvata kao simbol mudrosti, naglašene obrve (koje nesrećni ministar vera, u sopstvenoj paranoji, vidi kao perje u obliku “đavoljih” rogova) su simbol, sličan bradi, životnog iskustva, a džemper – pa valjda je to u skladu sa legendom o svecu koga monasi u gornjem manastiru Ostrog svake godine preoblače. Kako bilo, u zemlji koja je sigurno utočište ratnih zločinaca, u kojoj sveštenici blagosiljaju ubice i lopove, u kojoj monasi narkomane leče batinom i postom, u kojoj vladike umesto skiptra nose mitraljeze, ovakav kolaž nije nimalo šaljiv, šta više kakva nam je crkva još mi se čini afirmativnim.

Richard Dawkins, britanski naučnik i najpoznatiji ateista današnjice, je 2005/6 snimio dokumentarni serijal o religiji, koji je pod nazivom “The root of all Evil” (Izvor sveg zla – naslov je formiran bez saglasnosti autora) u januaru 2006. emitovan na britanskom Channel 4 – sve epizode, ukoliko imate iole kvalitetnijju internet vezu, možete pogledati na Google Video. Druga epizoda ovog serijala nosi naslov “Virus of Faith” i bavi se religijom kao svojevrsnim oblikom kulturološkog virusa koji se sa generacije na generaciju prenosi zloupotrebom dečijeg poverenja prema autoritetu odraslih. Ideja vodilja ove epizode serijala je da deca ne mogu da prežive ukoliko bi iskoristila mogućnost da zauzmu skeptičan stav prema odraslima dok ih s’ druge strana ova zakonitost evolucije ostavlja potpuno otvorenima za zarazu virusom religije.

Pričaj globalno, grebi se lokalno iliti videla žaba da se konji potkivaju …

Priča oko privatizacije lokalnih opštinskih medija započeta je još davne 2001. godine, započinjanjem procedure za donošenja Zakona o informisanju (delom i Zakona o radiodifuziji i privatizaciji) koji je konačno u Skupštini usvojen aprila 2003. a nakon toga naknadno izmenjen septembra 2006. godine kako bi, između ostalog, bio odložen rok za privatizaciju opštinskih medija do sledećih lokalnih izbora tada planiranih za 2008. godinu. Ovog vikenda u Kragujevcu je održan (nereprezentativan) skup lokalnih opštinskih medija Kragujevca, Niša, Subotice i Novog Pazara, predstavnika NUNS-a, RRA i lokalne kragujevačke vlasti pod nazivom ”Regionalni javni servis ili privatizacija”. Sa skupa je u etar odaslata poruka kako će u narednih 10 dana biti pokrenuta inicijativa za promenu važećih propisa kako bi se omogućilo stvaranje regionalnih servisa da bi stanovnici unutrašnjosti imali pravovremene informacije o sredini u kojoj žive – jer kako kažu pojedini učensnici (pogodite koji!) – Privatizacija lokalnih elektronskih medija ozbiljno preti da ugasi sve lokalne radio i televizijske stanice, a predstavnici subotičke, novoparazrske i kragujevačke televizije okupljeni na okruglom stolu sumnjaju da će Nacionalni javni servis RTS, moći da nadomesti njihov nestanak s medijske scene Srbije. Veljko Samolov, generalni sekretar NUNS-a, u skladu sa težnjama domaćina skupa, istakao je da – “Nacionalni javni servis ne odgovara zahtevima gledalaca u unutrašnjosti, te da je potreba za regionalnim javnim servisima utoliko veća. Građanin ove zemlje ima pravo da zna šta se dešava, ne samo u svojoj lokalnoj sredini, već i u zemlji. Da li je on zaista adekvatno, brzo, tačno, profesionalno obavešten šta se tačno dešava u zemlji? Mislim da nije. Javni servis je danas samo promenio ime, dobija pretplatu a ponaša se i dalje kao partijska televizija”. Najupečatljiviji i najrealniji odgovor na problematiku kojom se skup bavio dao je Slobodan Đorić, član RRA, konstatacijom da se sa inicijativom zakasnilo. Što se tiče RRA, mi smo nemoćni da bilo šta zaustavimo. Naprotiv, naš je zadatak da što pre okončamo ceo proces legalizacije, da bi emiteri znali na čemu su”. Predstavnici prisutnih lokalnih medija kritikovali su i način finansiranja RTS-a kroz pretplatu, smatrajući da deo sredstava treba da dobijaju i opštinske televizije.

Čini mi se da su urednici kragujevačkih, i još par opštinskih medija, još pre dve godine (kada su “glave sačuvali” zahvaljujući neprestanoj potrebi za održanjem kvoruma u Narodnoj Skupštini) propustili priliku da sačuvaju svoje foteljice i prestižne titule koje su im nove lokalne vlasti udelile za pregalaštvo u kampanji 2004. godine i još tada zaustave svaku dalju raspravu na temu privatizacije opštinskih (čitaj partijskih) medija. Sad kada se akteulizuju izbori na svim nivoima isti ljudi koji su kragujevačku RTK stavili u službu jednog čoveka – gradonačelnika Stevanovića – i od jedne koliko toliko pristojne medijske kuće napravili “policijski glasnik”, sprovodeći pogrom nad funkcionerima prethodne lokalne vlasti ponovo su se dosetili priče o potrebi za lokalnim i regionalnim javnim servisima. Ponukani “užasavajućim” rezultatima poslednjih izbora ljudi koji su novinarsku profesiju u Kragujevcu srozali na najniže grane čine poslednji pokušaj da demagogoijom o “lokalno orijentisanom, slobodnom i nezavisnom novinarstvu” sačuvaju pozicije stečene u ovdašnjem spahiluku Veroljuba Stevanovića.

Zapušteni grobovi

Groblje u Kutlovu

Groblje u Kutlovu

Juče bio na godišnjem pomenu svojoj baki po majci u selu Kutlovu na 15-ak kilometara od Kragujevca. Ovo šumadijsko selo prvi put se pominje još za vreme vladavine Đurđa Smederevca davne 1428/29. godine u potvrdi vladara o baštini velikog čelnika Radiča Postupovića. U previranjima koja su potom nastala na prostoru Šumadije naselje je ostalo bez stanovništva a da bi ga krajem XVII veka ponovo naselili Hercegovci. O starom stanovništvu svedočilo je staro groblje na mestu zvanom Grobljice (seljaci danas ne znaju da Vam pokažu gde se to groblje nalazilo!) o kome izučavalac Lepenice Todor Radivojević početkom XX veka piše kako “seljani pričaju da je hrišćansko, jer je doskora bilo na njemu kamenih belega po kojima se to dalo utvrditi. Danas nema više nijednog kamena; seljani su ih sve uzidali u temelje svojih raznih zgrada. To je bilo groblje davnašnjeg naselja u Starom Selu.”

Pa i ovo “novo” groblje koje su doseljenici formirali u XVIII veku na kamenitoj i vazda vetrovitoj padini na kraj sela do skora je bilo zapušteno i neuređeno, sa starim spomenicima zaraslim u korov i šiblje. Nedavno se neko setio da korov i šiblje popali a iza vatre, nakon vekova, delimično je na površinu izbila sva raznovrsnost posmrtnih obeležja srpskog življa na ovim prostorima.

Uticaj Toma Kneževića na revoluciju u kadrovskoj politici srpskih partija

Tomislav, Tomi .. Toma, Tomo, svejedno – direktor novosadskog pozorišta mladih, štrajk i, konačno, prebijanja glumaca pozorišta kao konsekvenca neblagovremenog suprotstavljanja (partijskom) inatu, samoprecenjenosti i ličnom osećaju prepodobnosti, podstaknutom “bezrezervenom” političkom podrškom, vrhunac je 4-mesečnog sukoba na relaciji “politika-profesija”. Posledice ćemo tek videti ali ne nadajmo se previše …

Sukob Tomislava Kneževića, kao predstavnika lokalnih (tobož demokratskih, suštinom despotskih) vlasti, i glumaca u štrajku, kao predstavnika (još) jedne “potcenjene” profesije srpskog miljea, i nisu toliko bitni za ovaj članak koliko su primer za “modus operandi” kadrovanja političkih stranaka u Srbiji. Nemanje političke volje i nedostatak osećaja za pravovremen obračun sa “mangupima u sopstvenim redovima” nije karakteristika samo partija koje su upletene u ovaj slučaj (SRS i DSS) – to je opšta odlika svih stranaka koje danas učestvuju na svim nivoima vlasti u Srbiji. Merilo političkog (uticaja) uspeha u državi, gradu, palanci, selu, u društvu u kome je “vlast” najveći igrač na tržištu nisu napredak društva i blagostanje stanovništva već “koliko smo naših” postavili u upravljačke i ine strukture. U toj besmislenoj matematici nebitno je da li se radi o guverneru Narodne Banke, direktoru Pozorišta mladih ili šefu službe održavanja toaleta pokraj autoputa, važan je samo trenutni rezultat – “NAŠI” : “NJIHOVI”. Ovi “NAŠI” – bezgrešni, nepogrešivi, prepametni, presposobni (ako nisu – naši su!) – lepi i poslušni u pičku materinu. Oni “NJIHOVI” stoka, lopovi, saboteri “svetlog puta” i trenutne političke vizije, pokvareni, beskrupulozni, BRE prosto nisu “NAŠI”!

Polomljena rebra i nosevi, novinarske hajke, policijski i sudski progon, otpuštanje “nepodobnih”, sprečavanje napretka, urušavanje produktivnosti i ekonomskog potencijala javnih preduzeća, mala su cena naspram, naizgled jednostavnog, priznanja da i “NAŠI” nekad mogu da pogreše ili da i “NJIHOVI” budu korisni za zajednicu. Politika je u Srbiji još uvek igra “velikih” brojeva u kojoj pojedinac i/ili pojedinačne profesije uvek gube.

Patak i žaba

Ako ste dokolni,
pročitajte ovo:
Stari patak ukraj bare
Držao je slovo.

Slušale ga žabe
Velike i male,
Slatke su mu reči
Jedva dočekale.

Govorio patak
O vrlini mira,
I da niko nikog
Ne treba da dira.

Svako ima prava
Da slobodno živi,
Niko ne sme tlačit one
Što mu nisu krivi.

Sloga, mir i ljubav
Blagoslov je pravi,
Zato neka niko
Nikoga ne gnjavi.

Slušale su žabe
Ovo krasno slovo,
Kad patak ućuta,
Desilo se ovo:

Jedan žabac mali
Pobliže je stao –
A patak ga zgrabi,
Pa ga progutao.

Iz ovog se nešto
I naučit dade:
Hulje lepo zbore,
Al’ nitkovski rade.

J.J. Zmaj, 1900. godine

Planirao sam ja ovo još pre izbora al’ mislim se uz toliko strasti ko će još da čita Zmaja. Sad kad su se strasti malo primirile, dok se očekuje podizanje tenzija tokom pregovora oko Vlade, možda neko izvuče pouku iz ove dečije pesmice i spase sebe težih posledica.

Predizborni blog III

Američka petarda

A ministar-trafikant Jočić nedostupan … mislite o tome … i obavezno sutra na biračko mesto … a ako mislite da nemate za koga da glasate – psssst, tišina!