Ne, pominjanje pingvina nije ni u kakvoj vezi sa Linuksom. Poslednjih dana mnogi su na svojim blogovima krenuli sa besomučnom kampanjom objavljivanja poezije pa evo i poetskog “odgovora” mog četvorogodišnjeg sina Milutina (eng. Majlutin).
Beži pingvine, beži
Za tobom ide veliki kit.
Bež’ Bež’ Bež’
Nemoj da te pojede
Veliki kit.
Sakrij se negde,
Negde ispod leda.
Milutin, Novembar 2006.
Polako se navikavamo jedni na druge i drugi na prve. Svi smo kod kuće, gledamo se, ispomažemo, mazimo i giličemo, hranimo i plačemo – sada svi zajedno.
Za malu Milicu najvažniji je miran san …
Oni koji me poznaju lično jednodušno će Vam potvrditi da mislim kako su sve bebe u prvih mesec dana “nikakve” glede fizičkog izgleda. Par kilograma mesa, smežurani, žućkasti … rečju bljak. Potpuno je druga stvar posle tog prvog “kritičnog” meseca, bebčići se malo ubuce, formiraju lik, počinju da osluškuju i zagledaju. Nije što je moje dete, ali sa dolaskom male Milice morao sam da revidiram svoj stav – jednostavno lepa je beba, prva takva u mojih 30 i kusur godina.
Uostalom evo snimka pa procenite sami …
Ma nije ovo Milica, ovo je moj Milutin 18. decembra 2002. godine na dan svog rođenja. Prvi snimak, drhtava ruka, prvo dete.
Od juče je “moja gopođa” smeštena na porodilištu kliničkog centra u Kragujevcu. Nas dvojica, Milutin i ja, sedimo kod kuće, “zezamo se” i čekamo beba Milicu. Evo sad će, svaki čas, samo što nije … opa poziv od gospođe … u pola devet … 3 kila i 700 grama … čupavija od Milutina … crna kao ciganče … tatina kćerka …
DOBRODOŠLA MILICE!!!
Nemam vremena da menjam naslov, čitamo se kad prođe gužva …
… izvini stigao sam pre tebe u Srbiju – zemlju takvu kakvom je već tko zamišlja – izvini obeć’o sam detetu. Ne samo da sam stigao pre tebe, pre tebe sam zauzeo busiju, prelepio trakom prozore i stavio daske na ulazna vrata, podmetnuo limene ploče ispod krova (nikad se ne zna!).
Znam da ti ne možeš da se zaštitiš na isti, čak ni sličan, način, ali molim te poslušaj me – nemoj da bude ko prošle godine – makar podmetni zaštitni prsluk poda se dok prelećeš ovu “zemlju međ’ šljivama”, i znaš već bio sam dobar prethodne, ali godine, godine …
Po prvi put za poslednjih 17 godina svoju slavu, Svetog Nikolu, dočekao sam van svog doma. Prošli put u vojsci a sada u Avganistanu. Naravno moja slava ni u Avganistanu nije mogla da prođe neopaženo. Slavio je ceo Avganistan. URAAAA neradni dan za Bracinu slavu, njima novi saziv Parlamenta a meni slava, gde ćeš bolje kombinacije, niko ništa ne radi. Dobro de lažem, ja sam radio juče gotovo ceo dan, ako ne računam ona 2 sata koliko mi je trebalo da odem da kupim ribu u “Suprem”-u. Moram nakratko da se osvrnem na ovu kupovinu. Ajde što je radnja bar 10 km izvan Kabula, što se ulazi samo na strani pasoš i što jedini u Kabulu prodaju alkoholna pića, ali brate slatki kako cepaju cene pa to je neverovatno. Znači nije nešto skuplje nego je DUPLO skuplje. Recimo teglica Nescafe Gold od 200 grama koju sam jutros kupio za 7 dolara tamo je 14 istih tih dolara i još ne primaju Afgane. Ma jebiga, da mi nije slava slatko bih im se prošetao po radnji psujući na engleskom majku lopovsku, i ostale srpske psovke i eve im ga što bih na kraju nešto kupio. Ovako za 53 dolara pazario sam nešto malo za svoju dušu i što je najvažnije ribu i priloge za slavsku trpezu.
Niste pogodili, nisam ja Koštunjavi pa da teram muslimane da se krste, lome kolač nad Biblijom i ispijaju šljivku uz zdravicu, ja sam bre iz popovske kuće. Večera ko večera, samo je izbor bio nešto bogatiji (hoću reći manje zelen) nego obično. Posedeli, popričali, pojeli, nismo pili, i lepo se razišli. Ljudi kulturni, čestitali slavu i zahvalili se na gozbi. Jebiga, bilo bi i bolje da se kuvar nije preš’o kod prženja ribe – prepeko je skroz – no sam sam kriv kad mu nisam rekao da ribu prvo lepo uvalja u brašno i da prži na laganoj vatri, samo da porumeni – uostalom niko se nije bunio, svikli se ljudi na Fazlijevo kulinarstvo pa se više i ne bune.
Hmmm, dobro, ribu smo kupili, kuvar je kupio “kolač” i počeo sa spremanjem pasulja, ima nešto mrzlog kukuruza šećerca, još samo neko voće, keks za desert i slavska trpeza u Kabulu je spremna da dočeka svečane zvanice.
Uz svu ovu opterećenost problemima svakodnevnog života kao da pored nas nehajno prolaze vesti poput ove sa B92 o zlostavljanu dvoipogodišnjeg deteta sa smrtnim ishodom. Ukratko, privedeni su majka, deda i očuh deteta nakon što je mališan, sa teškim povredama, primljen u dečiju bolnicu u Tiršovoj gde je sledećeg dana i preminuo. Novinari B92 koji su pokušali da istraže pozadinu celog slučaja naišli su svuda na zatvorena vrata i ljude koji o celom događaju nisu želeli da govore. Kao da ih je sramota, ili ne daj Bože, jednostavno nemaju vremena. Porodica, o kojoj je reč, živela je u naselju Galenika, imaju komšije, prijatelje, poznanike koji su ih redovno posećivali. Ako su imali problema materijalne prirode sigurno su bili registrovani u lokalnom centru za socijalni rad, ako je bilo nasilja u porodici neko je nekada pozvao policiju. Nemoguće da niko, ni komšije, ni socijalni radnik ni policija nisu znali šta se dešava. Ne želim da verujem, iako činjenice govore drugačije, da niko nije imao hrabrosti ni volje da pomogne detetu koje u sopstvenoj porodici nije našlo zaštitu i podršku. Verujem da je neko pokušao, makar kako, da je njegov vapaj naišao na ona ista zatvorena vrata kolektivne nespremnosti da se bavimo tuđom nesrećom, pokušao, umirio svoju savest i odustao. Alo Srbijo!!! Pa zar je ova nacija, zar su građani Srbije postali toliko samoživi i sebični da im je jedina reakcija na ovakav zločin da novinaru zalupe vrata ispred nosa ili da se kao zaprepaste u neverici, kada vest čuju, a da bi za par minuta sve zaboravili u korist cirkusa zvanog principijelna radikalska politika.
Preklinjem Vas da kako svoju tako i svu drugu decu tretirate pre svega kao odrasle. Ne udarajte ih, ne vičite, ne istresajte se na njih jer ne smete da se istresate na one jače i moćnije od Vas. Popuštajte im i puštajte ih da rade ono što žele i vole (dok ih to ne ugrožava). Razgovarajte i dogovarajte se sa decom, jer deca su deca. Verujte mi na reč, radije se sećam uživanja u iskrenim razgovorima sa decom nego “dubokoumnih” kontemplacija starijih na poznate teme. Krenite sa promenom već sutra – poštujte i zaštite svako dete u svom životu.