Družina, dvadesetak ljudi, se zapričala, onako obaška po grupicama 4-5. Ima nas sa svih strana Sveta – Nigerija, Benin, Kenija, Koreja, Japan, USA, Nemačka, Rusija, Rumunija, Pakistan, Afganistan, naravno Indija, Indonezija, Filipini, tu je i Ardur iz Prištine, i za kraj SRBIJA!!! Nedostaju samo Južna Amerika i Australija pa da organizujemo svetski natječaj ko se najjadnije oseća na Božićnoj proslavi daleko od kuće. Mislim, iza sve te učtivosti i osmeha stoje neispunjena očekivanja, životni usponi, još više padovi, neostvarene želje i osećaj otuđenosti – niti ste među svojima, niti ste od okoline prihvaćeni i cenjeni onoliko koliko mislite da zaslužujete …
Čitaj dalje »
Za sreću je ponekad potrebno tako malo!
Čitaj dalje »
Ma koji ti je, šta me treseš, nemam nikakvu drogu kod sebe, ubeđujem bradatog avganistanskog carinika, ma jok, ne odustaje, trese li trese, ko da sam ja budala pa će od silnog treskanja da mi poispadaju paketići heroina iz odeće. Majmune, kakav bre avganistanski carinik, zemljotres BRE!
Čitaj dalje »
Napisao sam već ranije da treba da se nađem sa Milanom Srbinom (jebiga nisam se setio da pitam za prezime), e pa za radoznale našli smo se. Dogovor je bio da se nađemo u Kabul City Centre-u, luksuzna osmospratnica u kojoj su Ola-la hotel i tržni centar (slikaću, slikaću) pošto em moji vozači ne znaju engleski, em ja ne znam Dari ovako je bilo najlakše …
Čitaj dalje »
Hmmm, ako očekujete da pišem o loakalnim specijalitetima – odmah na Back dugme vašeg pregledača, gore levo, pri vrhu. Kakva lokalna kuhinja, ma bjaži, konzerve i restorani kad ima s kim. Jebeš ti Kebab (roštilj) kad ga majstor sprema na trotoaru prašnjave ulice ili, daleko bilo, jagnjeću plećkicu koju trojica peku ispred radnje, na trotoaru, let lampom. Ne verujete, e sad jeste da nemam slike, ali ko je baš uporan nek dođe u Kabul da se uveri …
Čitaj dalje »
Mi u Srbiji ne mozemo ni da zamislimo kako izgleda Avganistan danas. Jebote, kako je ova zemlja propala ne može ni u knjizi da se opiše. Po izlasku s’ aerodroma dočekalo me groblje aviona, putevi i ulice propali ili ih ni nema, većina ljudi živi i radi kao pre 300 godina, struje ima 2-3 sata u 3 dana (sve radi na kineske generatore), izgleda ko da su Englezi juče otišli. Na svakom koraku te upozoravaju da se ne zajebavaš i sam izlaziš na ulicu, kidnaperi, lopovi, razbojnici i verski fanatici kruže gradom i čekaju zgodnu priliku da nekome dadu dadinu ili da zarade koji dinar …
Čitaj dalje »
Sa terminala 1 za međunarodne letove aerodroma u Dubaiu, propalim autobusom, nas otprilike 30-ak prebačeno je na Terminal 2 koji je jelte namenjen za „domaće“ letove. To će reći za letove u okolne islamske republike i kraljevine, među njima i Avganistan. Kao što rekoh na Terminalu 2 pušači su dobrodošli a i meni je nakon maltretiranja na šalteru za čekiranje prijalo da zapalim par cigareta (samo dve da se neko ne zabrine za moje zdravlje). Elem, odmah pored ulaza za let u Kabul bila je prijavnica za putnike koji idu u Bagdad. Pušim svoju Drinu (bez filtera) i gledam ko to danas putuje u Bagdad redovnom linijom. Nijednog Iračanina niti muslimana nisam video, sve belo i tamno crno meso za bombaše samoubice. E a kad se pojavio tip u raskopčanoj kariranoj crno-crvenoj košulji sa znakom Supermena (izvini Supermene ako ovo čitaš!) na potkošulji, znao sam da je vreme da se i sam prijavim na svoj let …
Čitaj dalje »
