Ma koji ti je, šta me treseš, nemam nikakvu drogu kod sebe, ubeđujem bradatog avganistanskog carinika, ma jok, ne odustaje, trese li trese, ko da sam ja budala pa će od silnog treskanja da mi poispadaju paketići heroina iz odeće. Majmune, kakav bre avganistanski carinik, zemljotres BRE!

Otvorim oči, stvarno ljulja, osvrnem se po mraku oko sebe, jes’ vala zemljotres, prestaje da ljulja. Ko me vukao za uši da čitam o prethodnim razornim zemljotresima u Avganistanu, sad ću sutra malo da zaspim. Počinje ponovo da ljulja, treći put, ne ustaje mi se iz toplog kreveta premda ako se pojača razmišljam šta od stvari da zgrabim. Jebeš prirodnu katastrofu roknuće me neko na ulici što sam od zemljotresa pobeg’o samo u gaćama i majici, manje što ću napolju verovatno da se smrznem. Stani malo, pa ovo ljulja horizontalno, ojha, nije strašno, mislim se dok ljuljanje polako prestaje, neće kuća da se sruši od toga. Okrećem se na drugu stranu, iz susedne sobe čujem glasove, dok se oni dogovore da je zemljotres bio, pa da je gotovo ljuljanje za večeras, ja već zaspaoooooohhh … koga baš zanimaju stručni detalji neka poseti vesti BBC-a.

Napisao sam već ranije da treba da se nađem sa Milanom Srbinom (jebiga nisam se setio da pitam za prezime), e pa za radoznale našli smo se. Dogovor je bio da se nađemo u Kabul City Centre-u, luksuzna osmospratnica u kojoj su Ola-la hotel i tržni centar (slikaću, slikaću) pošto em moji vozači ne znaju engleski, em ja ne znam Dari ovako je bilo najlakše. Pošto me je vozač pokupio nešto ranije imao sam prilike da se prošetam po tržnom centru. Znate već, ili bar možete da zamislite, kako izgledaju tržni centri u Aziji. Moje interesovanje, u skladu sa poslom kojim se bavim, bilo je pretežno za elektroniku, cene nešto veće nego u Srbiji, ali jebiga oćeš da kupuješ usred Kabula, u džidži-bidži tržnom centru, izvoli pa plati. Milan je kasnio desetak minuta i kada je stigao, nakon formalnog upoznavanja, predložio je da odemo u “Samarkan”, a tamo … Kafić, bilijar sala i restoran smešteni u dvospratnoj kući sa velikom baštom, uz obaveznu visoku ogradu i kućicu za naoružano privatno obezbeđenje. Šank i enterijer urađeni u trsci, onako, da je malo toplije mislio bi čovek da je u nekom morskom letovalištu, a na šanku od pića šta poželiš. Milan ide prvi i pozdravlja se sa personalom, konobar Saša je Ukrajinac, vraća se kući uskoro zbog problema sa srcem (baš me čudi o.a.) i nedostatka poverenja u lokalne hećime, ili nedostatka novca da sebi priušti odlazak u neku od diplomatskih bolnica, svejedno. “Šta ćete da popijete?”, Milan naručuje Red Bull, ja gledam po onom šanku, nema šta nema, “Crno pivo!”, sve se nadam ili će me čudno pogledati ili reći da im je baš juče nestalo, “Bitburger, možno?”, e jebote daj taj crni Bitburger kad i ja preterano serem.

Hmmm, ako očekujete da pišem o loakalnim specijalitetima – odmah na Back dugme vašeg pregledača, gore levo, pri vrhu. Kakva lokalna kuhinja, ma bjaži, konzerve i restorani kad ima s kim. Jebeš ti Kebab (roštilj) kad ga majstor sprema na trotoaru prašnjave ulice ili, daleko bilo, jagnjeću plećkicu koju trojica peku ispred radnje, na trotoaru, let lampom. Ne verujete, e sad jeste da nemam slike, ali ko je baš uporan nek dođe u Kabul da se uveri.

Kao što rekoh konzerve i restorani. Eto koliko već prve večeri bio sam pozvan na gostovanje sa hranom u lokalni Libanski restoran, neugledan, smešten između desetina kineskih i indijskih restorana u okolnim ulicama, ma jedva su ga našli, ali zato je janjetina i hamus bila izvanredna – sa bliskoistočnom kuhinjom nema greške. Danas je pao Toskanski odrezak u jednom DOBRO obezbeđenom restoranu (nema tablu, jebiga ne znam naziv) a za večeru će biti neka čokoladica. Kad nema restorana, po završetku posla, svratim do obližnje prodavnice, nakupujem konzervi i teglica, uz obaveznu kontrolu nalepnica i roka trajanja (jedu se i meni Bečke kobaje ali ne dve godine posle isteka roka), sve to za jedan dan pa pravac gostinska kuća. Šta, kako me ne mrzi da svaki dan kupujem hranu, pa šta kupim za celu nedelju i stavim u frižider – bi ja kad bi imalo struje. Eto pre neki dan sam naleteo na ovaj bebeći kukuruz sa Tajvana. Fantastično! Ko turšija, samo umesto “krastavci i papriku”, celi klipovi kukuruza, u cvetu mladosti, konzervirani i poslati u Svet. Uz malo tunjevine, sira za mazanje i lokalnu verziju hleba (najviše podseća na naše pogače iz crepulje) – prste da poližeš, posebno posle umakanja kukuruza u sir, ali to je već stvar ličnog ukusa i prava izbora, šššššššš!

Mi u Srbiji ne mozemo ni da zamislimo kako izgleda Avganistan danas. Jebote, kako je ova zemlja propala ne može ni u knjizi da se opiše. Po izlasku s’ aerodroma dočekalo me groblje aviona, putevi i ulice propali ili ih ni nema, većina ljudi živi i radi kao pre 300 godina, struje ima 2-3 sata u 3 dana (sve radi na kineske generatore), izgleda ko da su Englezi juče otišli. Na svakom koraku te upozoravaju da se ne zajebavaš i sam izlaziš na ulicu, kidnaperi, lopovi, razbojnici i verski fanatici kruže gradom i čekaju zgodnu priliku da nekome dadu dadinu ili da zarade koji dinar. Da ne poveruješ kako izgleda Kabul, star inače gotovo 2,500 godina. Ko posle prirodne katastrofe. 25 godina ratova + bombardovanje s okolnih brda + talibani, svakako su ostavili svoj trag. Celi kvartovi u ruševinama, propale udžerice, prljave ulice, sveprisutna prašina (vidi sliku) ko gusta magla kod nas, ma ne mogu sve ni da nabrojim.

Smešten sam u kuću, nekih 200 metara od kancelarije, u kojoj stanuju Pakistanci i Avganistanci koji su se iz izbeglištva vratili da ovde rade. Ljudi su stvarno predivni, uslužni, predusretljivi ma sve najlepše o njima, samo kako im je zemlja sjebana… Zamislite čoveka koji je diplomirani inženjer sa diplomom Univerziteta Lomonosov iz Moskve a ovde radi kao kućepazitelj i noćni čuvar – jebiga ne zna čovek engleski a Rusi nešto nisu voljni da ovde rade.

Kabul je ovih dana s vremenom otprilike kao naše rano proleće. Smešten na 1,800 metar iznad mora i sunce začas otopi ono malo leda koji se napravi u rano jutro. Prosto lepo ti ujutru na suncu popiti prvu kaficu i zapaliti koju cigaricu… Nisam imao vremena da se malo “prošetam” po Kabulu ali ću verovatno u petak (jedini neradan dan) da izađem u “provod” sa nekim Milanom, Srbinom, Kragujevčaninom, koji ovde radi za UMCOR i koji će verovatno skupiti i druge “lokalne” Srbe da se malo družimo uz pivo i bilijar, ma dosta je i pivo samo da niko od lokalnih ne sazna da sam sklon alkoholu (za to se ovde plaća glavom!). Ako stignem, i ako nadjem voljnog pratioca, mozda obidjem i neke lokalne znamenitosti, no o tom potom …

Sa terminala 1 za međunarodne letove aerodroma u Dubaiu, propalim autobusom, nas otprilike 30-ak prebačeno je na Terminal 2 koji je jelte namenjen za “domaće” letove. To će reći za letove u okolne islamske republike i kraljevine, među njima i Avganistan. Kao što rekoh na Terminalu 2 pušači su dobrodošli a i meni je nakon maltretiranja na šalteru za čekiranje prijalo da zapalim par cigareta (samo dve da se neko ne zabrine za moje zdravlje). Elem, odmah pored ulaza za let u Kabul bila je prijavnica za putnike koji idu u Bagdad. Pušim svoju Drinu (bez filtera) i gledam ko to danas putuje u Bagdad redovnom linijom. Nijednog Iračanina niti muslimana nisam video, sve belo i tamno crno meso za bombaše samoubice. E a kad se pojavio tip u raskopčanoj kariranoj crno-crvenoj košulji sa znakom Supermena (izvini Supermene ako ovo čitaš!) na potkošulji, znao sam da je vreme da se i sam prijavim na svoj let.

U čekaonici za ulazak u avion nekih 200 ljudi, većina Avganistanci, šareni po fizionomijama i načinu odevanja, desetak fudbalera sa Arube (nađite gde je na mapi Sveta pa mi javite), internacionalci ko oni naši. Desetak belaca, uglavnom rade za nevladin ili vladin sektor u Avganistanu (o.a. kasnije ću saznati da je nevladin sektor u Avganistanu jako unosan posao, kako danas tako i u prethodnih 25 godina ratova). Do aviona u dva autobusa, oni fudbaleri navalili pa se slikaju u svakoj prilici, te kako se drže za prečke u autobusu, pa kako ulaze u avion, pa levi profili, pa … pa došlo mi da gurnem nekog od njih preko ograde stepenica pa nek slikaju to ako znaju!

Avion Ariane Boing 727, krila malo ulubljena, toliko rabljen da je nagradno pitanje kad su zadnji put oprali stakla na prozorima, ništa strašno, mislim se u sebi, sličan je bio i JAT-ov avion pa sam stigao do Dubaia. E strašno je bilo tek kad sam ušao unutra. Avion prepun, nema mesta ni za prtljag a putnici već zauzeli mesta i čekaju da avion poleti, jer jeli, Bože moj, kasni se već pola sata. Sedište pored prozora, super, moći ću da vidim kako Avganistan izgleda iz vazduha. Zavalim se, izborim za svoj naslon sa nekim Avganistancem koji kao zamišljen pa sve ruku na moj naslon, e a to je moglo dok se nije počešao, a posle eve ti ga na. Nakon ručka, koji je ostavio neizbrisiv trag na nozdrve svih prisutnih putnika, pilot nas obaveštava da upravo nadlećemo teritoriju Avganistana, bacim pogled kroz prozorče, i zaista predivno, planine pokrivene snegom, sela u udolinama i klancima, vide se seoska imanja, vidi se da ljudi žive daleko od civilizacije ali da se bore. Puteva nema, samo isušene rečne doline.

Nakon dva sata leta. slećemo u Kabul, pri kraju sam aviona sa sedalom, pa me sunce ogrejalo kad su otvorili zadnji izlaz. Niz stepenice, cigaru u usta, gde mi je upaljač, aha, vadi aparat iz ranca, pali cigaru… e oćeš malo sutra. Eto ga jedan baja, trči ka meni “No smoking, no smoking”, povučem još dva dima dok se pravdam kako ne čujem od buke, jebiga ode pola cigare na pistu, “Two planes, fuel!”, jebote pa valjda su im zatvoreni rezervoari. Nema veze, uključim aparat, zgrada aerodroma oronula, par reklama na fasadi, kao fol dobrodošlica, putnici u koloni idu ka zgradi, vojska, carinici, policija … kad eto ga vojnik trči ka meni “No pictures, no pictures”, ma razumem ja tebe ali što. Nakačim uključen aparat oko vrata, nije mi prvi put, pa dva snimka sa pojasa (jedan priložen). Onaj “ljubazni” vojnik me prati do ulaza u zgradu. Pasoška kontrola u 6 kolona, ide relativno brzo, za 20-ak minuta prolazim, srećom iz prve ugledam torbe, kako i ne bi kad ovi Avganistanci prtljag nose u plastičnim zavežljajima.

Kabul, konačno!

Nakon 24 sata neprekidnog mrcvarenja konačno Kabul. Ne nije ovo Kabul na slici, daleko od toga, u pitanju je Duty Free Shop na aerodromu u Dubaiu na kome sam proveo šest sati čekajući let za Kabul. Sam let od Beograda do Dubai, uz 1 satnu pauzu u Kuwait-u radi “dolivanja” goriva, protekao je OK, poluprazan avion i mnoštvo putnika koji uglavno idu u Australiju. Jedina zgoda je kada se nekom prolilo malo rakije pa su svi poskočili da provere sadržaj svojih ručnih prtljaga. Srbi šta ćeš, ne mogu bez rakije pored sebe pa to ti je.

Elem, Dubai. Strašno velika zračna luka i ogroman aerodrom, uglancan, čist, prepun svetlucavih ukrasa, radnji, menjačnica, poslovnih salona avio kompanija, wireless access po restoranima kojih ima za gotovo svačiji ukus. Planirao sam još sa aerodroma da napišem prvi blog ali nije mi se davalo 20 AED ($6) za 40 minuta pristupa globalnoj mreži, ko ih jebe nek šišaju “strance”! Kroz dva nivoa aerodroma koji služe za boravak putnika proteže se dugačak hodnik (čini mi se 600-700 metara), širine kojih 40-ak metara, načičkan pokretnim trakama, info deskovima, klupama za putnike i kafićima. Sa strane su prodavnice, banke, saloni, hotel … sobe za pušenje (o njima u sledećem blogu) i slično. U svakom slučaju aerdorom u Dubai ubeližite u svoje “must see” liste, sam Dubai takođe ako imate vremena kojeg ja nažalost nisam imao jer me je očekivao let za Kabul Arian-om, avganistanskom nacionalnom avio kompanijom …