Napisao sam već ranije da treba da se nađem sa Milanom Srbinom (jebiga nisam se setio da pitam za prezime), e pa za radoznale našli smo se. Dogovor je bio da se nađemo u Kabul City Centre-u, luksuzna osmospratnica u kojoj su Ola-la hotel i tržni centar (slikaću, slikaću) pošto em moji vozači ne znaju engleski, em ja ne znam Dari ovako je bilo najlakše. Pošto me je vozač pokupio nešto ranije imao sam prilike da se prošetam po tržnom centru. Znate već, ili bar možete da zamislite, kako izgledaju tržni centri u Aziji. Moje interesovanje, u skladu sa poslom kojim se bavim, bilo je pretežno za elektroniku, cene nešto veće nego u Srbiji, ali jebiga oćeš da kupuješ usred Kabula, u džidži-bidži tržnom centru, izvoli pa plati. Milan je kasnio desetak minuta i kada je stigao, nakon formalnog upoznavanja, predložio je da odemo u “Samarkan”, a tamo … Kafić, bilijar sala i restoran smešteni u dvospratnoj kući sa velikom baštom, uz obaveznu visoku ogradu i kućicu za naoružano privatno obezbeđenje. Šank i enterijer urađeni u trsci, onako, da je malo toplije mislio bi čovek da je u nekom morskom letovalištu, a na šanku od pića šta poželiš. Milan ide prvi i pozdravlja se sa personalom, konobar Saša je Ukrajinac, vraća se kući uskoro zbog problema sa srcem (baš me čudi o.a.) i nedostatka poverenja u lokalne hećime, ili nedostatka novca da sebi priušti odlazak u neku od diplomatskih bolnica, svejedno. “Šta ćete da popijete?”, Milan naručuje Red Bull, ja gledam po onom šanku, nema šta nema, “Crno pivo!”, sve se nadam ili će me čudno pogledati ili reći da im je baš juče nestalo, “Bitburger, možno?”, e jebote daj taj crni Bitburger kad i ja preterano serem.