… dobro sam, ne nisam smršao ali hvala što brinete. Pa (izvinjavam se svima koji koriste štapiće za uši) koji Vam je više biiiiip, pa neću bre ni da crknem a kamoli da smršam u Avganistanu sve dok, hvala Bogu, ima prodavnica s’ konditorskim proizvodima, konzervama i smrznutom hranom. Evo prilažem i sliku sa jučerašnje večere. Vidite, nisam ja Superdžejla Kraljica Svemira, pa da Vas zajebem i tu kao nešto foliram da sam van zemlje, pa pošaljite koji paket hrane, neku kintu za izbeglice, te ovo te ono – ako mislite da slika laže javite mi se pa da Vas propisno verbalno/skriptalno obradim.

Koristim priliku da opomenem pojedine, bez imenovanja ovaj put, da mi više ne pominju bilo šta što ima veze sa uzgojem prasića i proizvodima od prasetine. Ovo se posebno odnosi na bezobzirne predloge u kojima se poimence koriste izrazi poput “prasence”, “pečenje”, “dva”estinu kila”, “guda jabučarka” i slični. Braćo slatka, a lako ćete se prepoznati, pa ja sam trenutno u Jamahiri Islamic du Afghanistan – ovde to ne da bidne. I nee što ne da bidne, nego mi još i otežava trenutni položaj. Zamislite kako bi ste se Vi osećali kad ispred sebe imate preprženi pileći narezak i krem sir a čitate o … ne smem ni da pomenem, evo opet mi proradi kiselina.

Apropo, hrane, čini mi se da ovaj blog postaje manijakalno opsednut hranom – DELIRIJUM BRE! Ko o čemu ja o hrani, e pa ne da bude više. Opsednutost ićem i pićem je i bio jedan od razloga za odluku da bar jednom godišnje pobegnem iz Srbije.