Ako bih glasao za nešto što je istinski jadno i tužno, što je potpuna suprotnost svojoj suštini, onda bih zasigurno svoj glas dao proslavi Božića u nekoj stranoj zemlji koja izlazi iz dugotrajnog konflikta – imam ja i posebno ime za to – “NGO Božić”. Iako sam imao prilike da samo dva puta prisustvujem ovakvim proslavama i to mi je dovoljno za ovakvu ocenu.

Elem, juče sam bio pozvan i otišao na Božićnu proslavu. Ukratko, koliko je to moguće kad ste izvan svoje zemlje, proslavu organizuje par sa juga Indije, adventisti (subotari po naški o.a.), ona radi u GTZ-u koji nadgleda delovanje firme u kojoj sam ja trenutno, on je prvi čovek ADRA-e (humanitarna organizacija adventističke crkve) u odsustvu šefa misije. Proslava je održana u podružnici ADRA-e nedelju dana pre Božićne večeri jer je to poslednja prilika da se svi nađu na okupu u Kabulu pre nego što većina zapali kući. Posluženje prema prilici, malo pržene pileće kobaje, neizbežni Pringles čips, biljni dimljeni kačkavalj, malo turšije, maslinčice, sve to na čačkalicu, a za glavno jelo indijski specijaliteti, sa puno kari začina, kineska piletina (izvnredno termički obrađena po rečima domaćina), janjeći gulaš (moj favorit), makaroni i preliv sa mesom, soja kavurmica (takođe nije loše, i gulaš od jaja (nije mi se baš jelo pre svega zbog karakterističnog izgleda). Uz posluženje obavezan razgovor sa prisutnima – ko je gde radio, s kim, kad – obnavlja se poznavanje davno zaboravljenih jezika, prisećamo se ljudi čije smo likove već zaboravili, običaja i zemalja koje većina više nikada ne bi želela da poseti (to zadržavate za sebe nikako to da javno izgovorite). Gotovo svi koji su tu, jedno vreme radili su na prostorima bivše Jugoslavije, uglavnom imaju lepe uspomene koje ih vežu za tu danas nepostojeću zemlju i naravno svi, zli baš svi znaju za fijasko zvani Yugo. Lakše mi je da kažem da sam iz Yugo grada/zemlje nego da pričam o Kragujevcu i Srbiji.

Družina, dvadesetak ljudi, se zapričala, onako obaška po grupicama 4-5. Ima nas sa svih strana Sveta – Nigerija, Benin, Kenija, Koreja, Japan, USA, Nemačka, Rusija, Rumunija, Pakistan, Afganistan, naravno Indija, Indonezija, Filipini, tu je i Ardur iz Prištine, i za kraj SRBIJA!!! Nedostaju samo Južna Amerika i Australija pa da organizujemo svetski natječaj ko se najjadnije oseća na Božićnoj proslavi daleko od kuće. Mislim, iza sve te učtivosti i osmeha stoje neispunjena očekivanja, životni usponi, još više padovi, neostvarene želje i osećaj otuđenosti – niti ste među svojima, niti ste od okoline prihvaćeni i cenjeni onoliko koliko mislite da zaslužujete.

Iskreno meni je ovo bila obaveza koju sam morao da odradim u odsustvu šefa misije (zaboravio sam da pomenem da sam sad jedini stranac među 400 zaposlenih u firmi), voljno, nevoljno, svejedno. Uostalom za manje od dve nedelje – ZBOGOM Avganistan, dobrodošao kućici. Na pitanja kada se vraćam u Avganistan odnosno koliko vremena provodim “konsultujući” po Svetu – meni je i mesec dana godišnje po belosvetskim vukojebinama sasvim dovoljno – znači u Junu si ponovo ovde – kažu Rus i Rumun gotovo u glas – ne znam videćemo koliko će ove parice da potraju …