Dobrodošao Đorđe!

Ajde sad svi, diž’ se iz stolice, ajde, ajde. Jel’ hoćete ko ja da u 35 godina idete po banjama zbog propale kičme? Ajde, jesmo li svi ustali, vidim teeee – DIŽI SE BRE GORE! Tako. A sada topla doborodošlica za malog Đorđa. Hvala, možete da se ponovo zavalite u svoje radne stolice (iako to i nije baš najbolje za Vašu kičmu).

Elem, pošto ovde i zima dolazi dan kasnije tako sam i ja sa danom zakašnjenja saznao za rođenje malog Đorđa. Patetično zvuči, ali nije tako. Iskreno se radujem i želim da podelim sa ostatkom Sveta vest da je moj odličan prijatelj, drugar, saborac etc. juče, oko 11:30, dobio sina Đorđa, bebana teškog 3,8 kilograma. A da, tu je i nezaobilazna gospođa Mama koja je i imala najviše posla oko porođaja, i kojoj iskreno čestitam na uloženom naporu i trudu, kao i gotovo besprekornom ponašanju u trudnoći.

Hvala na pitanju

… dobro sam, ne nisam smršao ali hvala što brinete. Pa (izvinjavam se svima koji koriste štapiće za uši) koji Vam je više biiiiip, pa neću bre ni da crknem a kamoli da smršam u Avganistanu sve dok, hvala Bogu, ima prodavnica s’ konditorskim proizvodima, konzervama i smrznutom hranom. Evo prilažem i sliku sa jučerašnje večere. Vidite, nisam ja Superdžejla Kraljica Svemira, pa da Vas zajebem i tu kao nešto foliram da sam van zemlje, pa pošaljite koji paket hrane, neku kintu za izbeglice, te ovo te ono – ako mislite da slika laže javite mi se pa da Vas propisno verbalno/skriptalno obradim.

Koristim priliku da opomenem pojedine, bez imenovanja ovaj put, da mi više ne pominju bilo šta što ima veze sa uzgojem prasića i proizvodima od prasetine. Ovo se posebno odnosi na bezobzirne predloge u kojima se poimence koriste izrazi poput “prasence”, “pečenje”, “dva”estinu kila”, “guda jabučarka” i slični. Braćo slatka, a lako ćete se prepoznati, pa ja sam trenutno u Jamahiri Islamic du Afghanistan – ovde to ne da bidne. I nee što ne da bidne, nego mi još i otežava trenutni položaj. Zamislite kako bi ste se Vi osećali kad ispred sebe imate preprženi pileći narezak i krem sir a čitate o … ne smem ni da pomenem, evo opet mi proradi kiselina.

Apropo, hrane, čini mi se da ovaj blog postaje manijakalno opsednut hranom – DELIRIJUM BRE! Ko o čemu ja o hrani, e pa ne da bude više. Opsednutost ićem i pićem je i bio jedan od razloga za odluku da bar jednom godišnje pobegnem iz Srbije.





Slava

Po prvi put za poslednjih 17 godina svoju slavu, Svetog Nikolu, dočekao sam van svog doma. Prošli put u vojsci a sada u Avganistanu. Naravno moja slava ni u Avganistanu nije mogla da prođe neopaženo. Slavio je ceo Avganistan. URAAAA neradni dan za Bracinu slavu, njima novi saziv Parlamenta a meni slava, gde ćeš bolje kombinacije, niko ništa ne radi. Dobro de lažem, ja sam radio juče gotovo ceo dan, ako ne računam ona 2 sata koliko mi je trebalo da odem da kupim ribu u “Suprem”-u. Moram nakratko da se osvrnem na ovu kupovinu. Ajde što je radnja bar 10 km izvan Kabula, što se ulazi samo na strani pasoš i što jedini u Kabulu prodaju alkoholna pića, ali brate slatki kako cepaju cene pa to je neverovatno. Znači nije nešto skuplje nego je DUPLO skuplje. Recimo teglica Nescafe Gold od 200 grama koju sam jutros kupio za 7 dolara tamo je 14 istih tih dolara i još ne primaju Afgane. Ma jebiga, da mi nije slava slatko bih im se prošetao po radnji psujući na engleskom majku lopovsku, i ostale srpske psovke i eve im ga što bih na kraju nešto kupio. Ovako za 53 dolara pazario sam nešto malo za svoju dušu i što je najvažnije ribu i priloge za slavsku trpezu.

Niste pogodili, nisam ja Koštunjavi pa da teram muslimane da se krste, lome kolač nad Biblijom i ispijaju šljivku uz zdravicu, ja sam bre iz popovske kuće. Večera ko večera, samo je izbor bio nešto bogatiji (hoću reći manje zelen) nego obično. Posedeli, popričali, pojeli, nismo pili, i lepo se razišli. Ljudi kulturni, čestitali slavu i zahvalili se na gozbi. Jebiga, bilo bi i bolje da se kuvar nije preš’o kod prženja ribe – prepeko je skroz – no sam sam kriv kad mu nisam rekao da ribu prvo lepo uvalja u brašno i da prži na laganoj vatri, samo da porumeni – uostalom niko se nije bunio, svikli se ljudi na Fazlijevo kulinarstvo pa se više i ne bune.





Slava, Slava

Hmmm, dobro, ribu smo kupili, kuvar je kupio “kolač” i počeo sa spremanjem pasulja, ima nešto mrzlog kukuruza šećerca, još samo neko voće, keks za desert i slavska trpeza u Kabulu je spremna da dočeka svečane zvanice.





Božić Bata

Ako bih glasao za nešto što je istinski jadno i tužno, što je potpuna suprotnost svojoj suštini, onda bih zasigurno svoj glas dao proslavi Božića u nekoj stranoj zemlji koja izlazi iz dugotrajnog konflikta – imam ja i posebno ime za to – “NGO Božić”. Iako sam imao prilike da samo dva puta prisustvujem ovakvim proslavama i to mi je dovoljno za ovakvu ocenu.

Elem, juče sam bio pozvan i otišao na Božićnu proslavu. Ukratko, koliko je to moguće kad ste izvan svoje zemlje, proslavu organizuje par sa juga Indije, adventisti (subotari po naški o.a.), ona radi u GTZ-u koji nadgleda delovanje firme u kojoj sam ja trenutno, on je prvi čovek ADRA-e (humanitarna organizacija adventističke crkve) u odsustvu šefa misije. Proslava je održana u podružnici ADRA-e nedelju dana pre Božićne večeri jer je to poslednja prilika da se svi nađu na okupu u Kabulu pre nego što većina zapali kući. Posluženje prema prilici, malo pržene pileće kobaje, neizbežni Pringles čips, biljni dimljeni kačkavalj, malo turšije, maslinčice, sve to na čačkalicu, a za glavno jelo indijski specijaliteti, sa puno kari začina, kineska piletina (izvnredno termički obrađena po rečima domaćina), janjeći gulaš (moj favorit), makaroni i preliv sa mesom, soja kavurmica (takođe nije loše, i gulaš od jaja (nije mi se baš jelo pre svega zbog karakterističnog izgleda). Uz posluženje obavezan razgovor sa prisutnima – ko je gde radio, s kim, kad – obnavlja se poznavanje davno zaboravljenih jezika, prisećamo se ljudi čije smo likove već zaboravili, običaja i zemalja koje većina više nikada ne bi želela da poseti (to zadržavate za sebe nikako to da javno izgovorite). Gotovo svi koji su tu, jedno vreme radili su na prostorima bivše Jugoslavije, uglavnom imaju lepe uspomene koje ih vežu za tu danas nepostojeću zemlju i naravno svi, zli baš svi znaju za fijasko zvani Yugo. Lakše mi je da kažem da sam iz Yugo grada/zemlje nego da pričam o Kragujevcu i Srbiji.

Družina, dvadesetak ljudi, se zapričala, onako obaška po grupicama 4-5. Ima nas sa svih strana Sveta – Nigerija, Benin, Kenija, Koreja, Japan, USA, Nemačka, Rusija, Rumunija, Pakistan, Afganistan, naravno Indija, Indonezija, Filipini, tu je i Ardur iz Prištine, i za kraj SRBIJA!!! Nedostaju samo Južna Amerika i Australija pa da organizujemo svetski natječaj ko se najjadnije oseća na Božićnoj proslavi daleko od kuće. Mislim, iza sve te učtivosti i osmeha stoje neispunjena očekivanja, životni usponi, još više padovi, neostvarene želje i osećaj otuđenosti – niti ste među svojima, niti ste od okoline prihvaćeni i cenjeni onoliko koliko mislite da zaslužujete.

Iskreno meni je ovo bila obaveza koju sam morao da odradim u odsustvu šefa misije (zaboravio sam da pomenem da sam sad jedini stranac među 400 zaposlenih u firmi), voljno, nevoljno, svejedno. Uostalom za manje od dve nedelje – ZBOGOM Avganistan, dobrodošao kućici. Na pitanja kada se vraćam u Avganistan odnosno koliko vremena provodim “konsultujući” po Svetu – meni je i mesec dana godišnje po belosvetskim vukojebinama sasvim dovoljno – znači u Junu si ponovo ovde – kažu Rus i Rumun gotovo u glas – ne znam videćemo koliko će ove parice da potraju …





Za sreću …

Za sreću je ponekad potrebno tako malo!





Treskanje, mašala

Ma koji ti je, šta me treseš, nemam nikakvu drogu kod sebe, ubeđujem bradatog avganistanskog carinika, ma jok, ne odustaje, trese li trese, ko da sam ja budala pa će od silnog treskanja da mi poispadaju paketići heroina iz odeće. Majmune, kakav bre avganistanski carinik, zemljotres BRE!

Otvorim oči, stvarno ljulja, osvrnem se po mraku oko sebe, jes’ vala zemljotres, prestaje da ljulja. Ko me vukao za uši da čitam o prethodnim razornim zemljotresima u Avganistanu, sad ću sutra malo da zaspim. Počinje ponovo da ljulja, treći put, ne ustaje mi se iz toplog kreveta premda ako se pojača razmišljam šta od stvari da zgrabim. Jebeš prirodnu katastrofu roknuće me neko na ulici što sam od zemljotresa pobeg’o samo u gaćama i majici, manje što ću napolju verovatno da se smrznem. Stani malo, pa ovo ljulja horizontalno, ojha, nije strašno, mislim se dok ljuljanje polako prestaje, neće kuća da se sruši od toga. Okrećem se na drugu stranu, iz susedne sobe čujem glasove, dok se oni dogovore da je zemljotres bio, pa da je gotovo ljuljanje za večeras, ja već zaspaoooooohhh … koga baš zanimaju stručni detalji neka poseti vesti BBC-a.





Izlazak u grad

Napisao sam već ranije da treba da se nađem sa Milanom Srbinom (jebiga nisam se setio da pitam za prezime), e pa za radoznale našli smo se. Dogovor je bio da se nađemo u Kabul City Centre-u, luksuzna osmospratnica u kojoj su Ola-la hotel i tržni centar (slikaću, slikaću) pošto em moji vozači ne znaju engleski, em ja ne znam Dari ovako je bilo najlakše. Pošto me je vozač pokupio nešto ranije imao sam prilike da se prošetam po tržnom centru. Znate već, ili bar možete da zamislite, kako izgledaju tržni centri u Aziji. Moje interesovanje, u skladu sa poslom kojim se bavim, bilo je pretežno za elektroniku, cene nešto veće nego u Srbiji, ali jebiga oćeš da kupuješ usred Kabula, u džidži-bidži tržnom centru, izvoli pa plati. Milan je kasnio desetak minuta i kada je stigao, nakon formalnog upoznavanja, predložio je da odemo u “Samarkan”, a tamo … Kafić, bilijar sala i restoran smešteni u dvospratnoj kući sa velikom baštom, uz obaveznu visoku ogradu i kućicu za naoružano privatno obezbeđenje. Šank i enterijer urađeni u trsci, onako, da je malo toplije mislio bi čovek da je u nekom morskom letovalištu, a na šanku od pića šta poželiš. Milan ide prvi i pozdravlja se sa personalom, konobar Saša je Ukrajinac, vraća se kući uskoro zbog problema sa srcem (baš me čudi o.a.) i nedostatka poverenja u lokalne hećime, ili nedostatka novca da sebi priušti odlazak u neku od diplomatskih bolnica, svejedno. “Šta ćete da popijete?”, Milan naručuje Red Bull, ja gledam po onom šanku, nema šta nema, “Crno pivo!”, sve se nadam ili će me čudno pogledati ili reći da im je baš juče nestalo, “Bitburger, možno?”, e jebote daj taj crni Bitburger kad i ja preterano serem.