Polako se navikavamo jedni na druge i drugi na prve. Svi smo kod kuće, gledamo se, ispomažemo, mazimo i giličemo, hranimo i plačemo – sada svi zajedno.
Za malu Milicu najvažniji je miran san …
Polako se navikavamo jedni na druge i drugi na prve. Svi smo kod kuće, gledamo se, ispomažemo, mazimo i giličemo, hranimo i plačemo – sada svi zajedno.
Za malu Milicu najvažniji je miran san …
Oni koji me poznaju lično jednodušno će Vam potvrditi da mislim kako su sve bebe u prvih mesec dana “nikakve” glede fizičkog izgleda. Par kilograma mesa, smežurani, žućkasti … rečju bljak. Potpuno je druga stvar posle tog prvog “kritičnog” meseca, bebčići se malo ubuce, formiraju lik, počinju da osluškuju i zagledaju. Nije što je moje dete, ali sa dolaskom male Milice morao sam da revidiram svoj stav – jednostavno lepa je beba, prva takva u mojih 30 i kusur godina.
Uostalom evo snimka pa procenite sami …
Ma nije ovo Milica, ovo je moj Milutin 18. decembra 2002. godine na dan svog rođenja. Prvi snimak, drhtava ruka, prvo dete.
Od juče je “moja gopođa” smeštena na porodilištu kliničkog centra u Kragujevcu. Nas dvojica, Milutin i ja, sedimo kod kuće, “zezamo se” i čekamo beba Milicu. Evo sad će, svaki čas, samo što nije … opa poziv od gospođe … u pola devet … 3 kila i 700 grama … čupavija od Milutina … crna kao ciganče … tatina kćerka …
DOBRODOŠLA MILICE!!!
Nemam vremena da menjam naslov, čitamo se kad prođe gužva …
… izvini stigao sam pre tebe u Srbiju – zemlju takvu kakvom je već tko zamišlja – izvini obeć’o sam detetu. Ne samo da sam stigao pre tebe, pre tebe sam zauzeo busiju, prelepio trakom prozore i stavio daske na ulazna vrata, podmetnuo limene ploče ispod krova (nikad se ne zna!).
Znam da ti ne možeš da se zaštitiš na isti, čak ni sličan, način, ali molim te poslušaj me – nemoj da bude ko prošle godine – makar podmetni zaštitni prsluk poda se dok prelećeš ovu “zemlju međ’ šljivama”, i znaš već bio sam dobar prethodne, ali godine, godine …
… ksss …. kssss …. tu sam, sutra Dubai, prekosutra, Inshallah, Srbija. Dok sam u putu uživajte u pogledu na jezero Bandi Qargha inače na par kilometara od Kabula.
… osiromašen i urušen, izranavljen vekovima prepunim sukoba i ratova, sa bogatom istorijom kroz milenijume, prepunom kratkotrajnih uspeha i perioda mira, dugotrajnim sukobima koji se na mah primire ne bi li se već u sledećem trenutku razbuktali i prerasli u krvave obračune, atentate …
… sa ženama skrivenim iza vela, decom koja bosonoga ranom zorom gaze prašnjave ulice Kabula.
… dobro sad nije baš ceo Kabul, zapravo zapadni Kabul, do temelja srušen tokom 25 godina ratova, kao i dolina Bahaman, nekada omiljeno izletište, na predlog vozača Fadeda. Evo malopre sam ušao u kancelariju i još uvek ne mogu da se sredim od “bumpy” vožnje po lokalnim putevima. Utisci su još uvek isuviše jaki ali nadam se da priložena fotografija može bar delimično da ih dočara.