Pa jel rekoh ja da je nedelja dan za odmor!
ODMARAJTE !!!
Category Archives: Svakodnevnica
Ima, ima, kako da ne
Čisto da klinac jednog dana vidi da sam i ja nekada imao nešto zuba u glavi. Došlo, jeli, vreme da se stavlja proteza. Ono sa čime sam se ja pomirio pre 15-ak godina dešava se danas i ovde. U prilogu digitalni snimak mojih vilica sa par krlja, većinom zuba za vađenje i nešto poluzdravih, čisto da drže protezu. Početak operacije proteza zakazan za drugu polovinu septembra …
Letovanje
Kasnim danas sa blogom i umesto da nastavim priču o Amway-u moram da pišem o “uzbuđenjima” na poslu i letovanju, tj. kako da supruzi prepustite da organizuje letovanje a na kraju to sami uradite.
Jutros dolazim na posao po pljusku, mokrih nogu i po drugi put sa kišobranom ove godine pošto kačket i jakna nisu bili dovoljni. Zatičem podignutu mašinu sa Win2k Serverom koja se sama pali i gasi zavisno od radnog vremena firme (neće kulturan čovek da se bakće sa On/Off tasterima), i nonšalantno odlazim na jutarnju kafu i prvu cigaretu. Kada sam se vratio počinjem sa radom i nakon sat vremena, kad mi je zatrebalo, vidim da IIS nije podignut i da ne mogu da radim sa aplikacijom zbog koje je ta mašina i postavljena kod mene.
Nikakav problem, krećem od Servisa – neće, odem u Event Viewer, iščitam, Copy/Paste pa na microsoft.com, nađem članak koji se bavi dotičnim problemom, opet iščitam. Odradim sve po uputstvu koje je dato za otklanjanje problema – jok, neće da se digne IIS pa to ti je. Okrenem firmu koja je radila aplikaciju i čija je u krajnjem slučaju i dotična mašina i sve instalacije na njoj. Fini ljudi, njihov admin me pozove posle 20-ak minuta i kaže pogledaće članak na Microsoft Knowledge Base koji sam ja našao a ako ne rešimo problem onda popravka na licu mesta, posavetuje me čovek da okrenem Microsoft i zatražim Hotfix koji se pominje u članku. Okrenem Microsoft – Pozovite za desetak minuta i tražite Acu – kaže ljubazna službenica. Šta ću okrenem ponovo kasnije, javlja se muškarac, kaže Aca zauzet ostavite podatke pa će Vam se javiti kasnije. E jebem ti firmu koja ima ekskluzivan ugovor sa državom u oblasti snabdevanja software-om a ne može da zaposli više od jednog servisera za svoj top-line proizvod, mislim se dok čekam Acu da se javi. 30-ak minuta i Hotfix je na putu, uskoro instaliran i … NIŠTA – NJET -ZILCH – Null … Ej bre, pet sati je trajalo ovo zivkanje, pretrage i instalacije, sve po uputstvu proizvođača koji zna za problem ali očito ne zna da ga ispravi, i na kraju ništa. Dolaze majstori iz Beograda sutra da probaju da srede mašinu … videćemo …
Naravno, nisam ni ja mutav, dok sam čekao raznorazne majstore da se jave i probaju da mi pomognu da počnem nešto da radim, preuzmem samoincijativno korake da razrešim porodični problem i krenem sa moje mašine da tražim povoljan aranžman za letovanje. Pošteno rečeno, mučimo se u kući već dve nedelje da nađemo aranžman koji bi nam odgovarao. Ja sam odmor već uzeo od 1-19 Septembra i greota je da propadne. Koliko juče sam na Jolly Tours-ovom sajtu naišao na specijalnu ponudu – 10 dana sa prevozom za u hotelu za samo 110 Evra !!! Gde ćeš bolje! Jutros okrenem Jolly Tours da pitam ima li još mesta – Proveriću, sačekajte na vezi – kaže službenica i ostavi me 10 minuta na čekanju, da bih na kraju sam prekinuo vezu. Ma ima kod nas u Kragujevcu njihov zastupnik, pozovem ljude, kažu “dođite, ako ima mesta platite 30% cene“, i to je to. Čim sa završio sa zezanjem oko Win2k Servera, upišem se za ručak pa pravac agencija. Dole ispričam o čemu se radi, koja je agencija u pitanju, oni se ljudi nakače na Net, nađu specijalnu ponudu i okrenu Jolly Tours da rezervišu, kad ono … nema prevoza. Kako bre nema kad piše, i to masnim slovima sa sve cenom na vrhu stranice sa specijalnom ponudom. Jebote pa ko koga ovde zeza – pazi sve su to renomirane agencije sa dozvolama od Ministartstva i članice YUTA-e – mislim njima to ne sme da se desi, ili … Ma nema veze, ionako sam već izgubio strpljenje, daj šta daš!
Elem, uplatio sam troškove putovanja, evre na ruke kad uđemo u Bugarsku. Neki hotel Arsenal, izgleda baš onako socrealistički, na brdu iznad starog Nessebar-a, 450 metara od mora (nadam se ne vazdušnom linijom) sa sve otvorenim igralištem za klince (to me i prelomilo). Trokrevetna soba od 1. septembra, noćenje sa doručkom, 12 dana uključujući prevoz autobusom u organizaciji Argus-a. Koga zanima može da pogleda i detalje o hotelu koga ne zanima – laže – što bi inače čitao ovaj blog do kraja.
Nedelja
Nedeljom – zasluženi odmor!
Poslušajte ovaj savet i posvetite se porodici. prevedite vreme sa njima jer će oni to najbolje znati da cene.
Ajd sad ponovo
Nema više smisla da se izvinjavam što je ovaj blog zapušten – nema opravdanja. Trebalo mi je, sad vidim, 4 meseca da se konačno organizujem i postavim solidan blog skript pošto nije bilo vremena da napišem svoj. Sad predstoji mukotrpno redovno javljanje.
Od novina, pored novog izgleda, tu su sada fotografije i kategorije. Svečano obećavam da ću čim nađem vremena okačiti slike uz zapise.
Koristim priliku da predložim da se jedan sat skrati na 50 minuta i da dan traje 28 sati – znate li šta sve od propuštenog možemo da nadoknadimo u ta 4 sata, ihhaaa …
Kategorije – izdvojio bih tri za koje se nadam da ću imati vremena da ih redovno osvežavam, a koje su bar meni zanimljive. Pored neizbežne Politike, tu su izvodi iz TV programa (fascinantne najave filmova), kao i potpuno nova kategorija Amway.
Naime, moja supruga se krajem prošle godine ubacila u tzv. Mrežu 21 (Network 21) deo Amway/Quixtar MLM-a. Naravno sve to ne bi bilo strašno da u tom poslu ima bar delić zarade i uspeha od onih silnih obećanja i bajki koji se nude novim “biznismenima”. Naprotiv … ali o tome u novoj Amway kategoriji.
Živ i zdrav iz Iraka
Izašao sam malopre iz Iraka nakon 21 dana provedenog u Kirkuku usred nadolazećeg sukoba Kurda, Arapa i Turkmena. Izgleda nikako ne uspevam da zaobidjem te trostrane sukobe.
U svakom slučaju poučno iskustvo. Prosto mi je bilo milina da letim iznad oblaka koji su prekrivali Irak tokom celog leta – ne vidim ja njih ne vide oni mene – oni ostaju čika ode.
Uh, ovo je bilo blizu
E, ovde u Iraku baš mora da ne bude dosadno! Sinoć sam imao priliku da se u to i lično uverim.
Krenem iz kancelarije oko pola osam ka kući koja je udaljena nekih stotinjak metara, onako nonšalantno tresem rančić u kome su spakovane naočari koje nosim odnedavno, još se nisam na njih ni navikao, kao i par sitnica, uredno se javim stražarima i odmahnem vozačima koji dežuraju ispred. I taman što sam zašao za ćošak, gde me ovi iz kancelarije više ne vide, bacim pogled po levom krilu. Imam šta i da vidim – iz obližnjeg smetlišta, smeštenog između dva reda kuća, vidim čoveka sa kalašnjikovim kako izlazi na ulicu. Naravno naočari su u rancu i niti po mraku mogu da vidim ko je niti vidim najjasnije ali kalašnjikov sam JAKO dobro primetio kao i da je kojih 40 metara od mene.
Elem, mislim se u sebi, sad je kasno da trčim nazad ka kancelariji, a ako bih potrčao ka kući koju takodje koriste zaposleni firme i čija je kapija kojih 30-ak metara dalje, Baja će da raspali iz onog Kalašnjikova i po zakonu verovatnoće ima da me spiči bar jednom, samo je pitanje gde!?! Odlučim da je najbolje da se pravim blesav i da nastavim ka “kapiji spasa” gde su naravno i naši “kućepazitelji” sa sve oružjem. Pretpostavka je da ni Baja neće da raspali odmah već će da sačeka da me bolje nacilja a ako potrči – trčaću i ja – i opet pretpostavka da iz trka ima manje šanse da me pogodi.
I tako, ja polako, on polako, ja se osvrćem preko ramena, Baja izlazi na put, ja pogledam u kapiju koja je sad već blizu a Baja pravo pod svetlo reflektora koji obasjava ulicu. I taman da pomislim kako mora da je neki glupi terorista u pitanju – čim odustaje od faktora iznenađenja – primetim da Baja ima plavu košulju sa, pogodićete, dugim plavim rukavima i sve vezenim amblemima na njima.
Majku mu – IRAČKI POLICAJAC, izašao da obiđe kuće koje čuva i tako pametan kao što ga je majka rodila krenuo nazad prečicom.
Božić u Iraku
Eh, Božić !
Pa i nije baš tako ipak je ovo katolički Božić ali slave ga i u Iraku. Bar ono malo stranaca koji su ovde kao i sami Iračani hrišćanske veroispovesti. Ionako je to jedina prilika da se ljudi nađu zajedno, neobavezno porazgovaraju i podsete se načina života tamo odakle su došli.
Meni se pružila prilika da ovaj katolički Božić dočekam u Kirkuku, gradu na severu Iraka, pretežno nastanjenom Kurdima, u društvu sa ljudima iz ACDI/VOCA-e, američke neprofitne organizacije za koju ovde radim. Naravno Amerikanaca je najmanje – jednostavno ne mogu da se suoče sa pritiskom pod kojim se ovde radi – posebno u civilnom sektoru.
Božićnu proslavu zvanično je priredila Karmel, kanađanka koja je trenutno ovde inače već godinama radi na Bliskom Istoku. Ona je ta koja je pripremila večeru za nas i u čijoj kući smo se našli. Nazalost Božićno drvo – okićena jelka – je bila jedina stvar koja je nedostajala pa da zabavu proglasimo potpunim uspehom. Društvo je šareno i čine ga predstavnici Austrije, Jordana, Libana, Pakistana, Iraka i naravno Srbije. Svako od ovih ljudi ima svoju priču kako i zašto je tu ali o tome možda drugi put. Trpeza je sačinjena od specijaliteta čiji su recepti prikupljani širom Bliskog Istoka, kao i iz samog Iraka za šta se pobrinula Telma. Telma je rodom Jermenka, rođena u Iraku, živi u Americi i ima američko državljanstvo, tu je da bi pokrenula projekat mikro-finansiranja malih preduzeća, inače je jedina “amerikanka” uključena u program. Naravno na trpezi se našlo mesta i za raznorazna Cola pića i pivo, čak i originalno francusko vino, Baileye”s i još štošta. Nažalost nije bilo muzičke podloge, što je dobro, jer se verovatno ne bi složili oko izbora numera.
Da ne dužim, najvažnije je da smo kroz razgovor upoznali bolje jedni druge, predstavili nacionalne Božićne običaje i upoznali iste u drugim zemljama. Na trenutak zaboravili smo gde se zapravo nalazimo. Sve dok neko nije primetio da je već 22h i da uskoro na snagu stupa “interni” policijski čas. A tada natrag u svoje kuće, dobro čuvane od strane naoružanih Iračana i predstavnika lokalne policije.