U jednom od odgovora Amway distributeru pomenuo sam moratorijum koji je sam Amway uveo na širenje svojih distributerskih mreža, između ostalih i Network 21 (ista mreža koja nezvanično “operiše” u Srbiji), zato što je Ministarstvo za trgovinu i industriju Velike Britanije, nakon sprovedene istrage, pokrenulo tužbu protiv imenovanih organizacija zbog – kako i sam Amway priznaje – predstavljanja distribucije Amway proizvoda na “način koji ne odslikava istinito finansijsku dobit koju ljudi mogu očekivati od učešća u Amway poslu”. Mere poput moratorijuma na prijem novih distributera u Velikoj Britaniji, revizija distributerskog cenovnika “na dole”, izrada novog ugovora za distributere i “zabrana” prodaje “motivacionih materijala” zapravo su predstavljali “otvorenu ponudu” nadležnoj britanskoj regulatornoj agenciji da umesto podnošenja tužbe Sudu Amway-u da kratak predah kako bi isti ispravio “greške” (čitaj višedecenijsku praksu na koju je Amway ranije dragovoljno zatvarao oči) u svom poslovanju.
Umesto očekivanog predaha britanska regulatorna agencija (DBERR) podnela je tužbu Sudu protiv Amway-a i njegovih distributerskih mreža. Postupak je započeo krajem novembra, kraj procesa pred Sudom se očekuje krajem decembra ove a presuda početkom sledeće godine. Ukoliko presuda bude negativna po Amway i njegove distributerske mreže to bi moglo označiti i kraj njihovog poslovanja u Velikoj Britaniji, posledično, možda, i u drugim zemljama Evropske Unije! Uvidevši kako ponuda za “samoregulaciju poslovanja” nije urodila plodom Amway je odlučio da pred Sudom “okuša svoju sreću” a u odluci menadžera Amway-a da se kompanija brani “do poslednje kapi snage” svakako je važna činjenica da je Velika Britanija jedno od najstarijih tržišta, izvan Severne Amerike, na kome kompanija Amway posluje od 1973. godine, kao i dugoročne posledice koje mogu da proisteknu iz gubitka ovog, svakako, sudbonosnog suđenja za Amway.
Trenutno, dok je proces u toku, najzanimljiviji su podaci o obimu i načinu poslovanju Amway-a u Velikoj Britaniji i Republici Irskoj koji su izneti pred Sudom.
Distributeri, njih 39,000, u Velikoj Britaniji imaju godišnji promet između 25 i 30 miliona američkih dolara – pojedinačno $770 po distributeru godišnje ili ti $64 dolara mesečno, što bi i da nije u pitanju promet već zarada, bilo jedva iznad opšte prihvaćene granice siromaštva! Učešće britanskog tržišta izgleda beznačajno i u odnosu na ukupan promet kompanije od 6,4 milijardi dolara (jedva 0,5 odsto) dok su s’ druge strane i britanski distributeri znatno ispod proseka u odnosu na tri miliona (navodnih) distributera širom Sveta koji, po zvaničnim podacima Amway-a, ostvaruju promet, ne zaradu, vredan 6,4 milijardi američkih dolara, odnosno 2,134 američkih dolara godišnje (manje od $100 mesečno!) po distributeru! No kad se umesto proseka prikažu konkretni podaci o distributerima ispada kako:
- 27,000 (71%) nema nikakav prihod (znači na gubitku je o.a.) od “posla”
- 11,410 (30%) zarađuje od “posla”
- 7,492 (od 11,410 ili 20% od ukupnog broja) zarađuje, u proseku, $27 godišnje
- 101 (0,4%) distributer je ostvario bonus od 75 odsto
- $240,000 je zarada “najboljih” distributera Trevora i Džeki Louv
- Trevor i Džeki Louv su 26 godina u “poslu”
Uz porodicu Louv samo se još bračni par Skriven svrstao u dva odsto najbolje plaćenih Britanaca sa zaradama iznad $160,000 američkih dolara dok, primera radi, dvanaest najuspešnijih distributera koji su u “poslu” od 2001. godine zarađuje tek oko $17,000 što je tri puta manje od britanskog proseka. Presek stanja zarada distributera načinjen tokom istrage pokazuje da jedva 0,15 odsto distributera uspeva da “prebaci” britanski prosek od $50,000 godišnje! Tokom istrage došlo se i do zaključaka kako jedva 10 odsto distributera ubira profit od “posla” te da je isti procenat “specijalizovan” za prodaju samo jednog od Amway proizvoda dok samo 6 odsto distributera proizvode kupuje za dalju prodaju (preostalih 94 odsto kupuje za sopstvene potrebe ili da bi ostali u “poslu” o.a.).
S’ druge strane, tvrdi britanska regulatorna agencija, većina proizvoda koji se nude distributerima je precenjena čak i pre nego što distributeri dodaju sopstveni rabat od 20-25 odsto kod dalje prodaje čime se zapravo distributerima smanjuje prilika za prodaju izvan grupe i zapravo podstiče kako prodaja “samom sebi” tako i dalja kupovina motivacionih/obrazovnih materijala za dalje pospešenje prodaje (koje crne prodaje? o.a.). Amway distributeri se i zvanično ohrabruju da zaradu ostvaruju regrutacijom novih članova čime obe strane, Amway mreža i distributer, ostvaruju profit kroz plaćanje članarine, procenat od prodaje proizvoda i promotivnih materijala. Promotivni materijali koji se “preporučuju” kao obavezni vid usavršavanja bez koga nema uspeha u “poslu” pored toga što sadrže obećanja o lakoj zaradi, brzom uspehu i, shodno, luksuzu u kome žive “najbolji od najboljih” zapravo donose profit samo grupici “odabranih” koji ih proizvode i distribuiraju kroz Amway mrežu. Iako je po poslovnim podacima kompanije Amway-a za uspeh (plasman među 20 najuspešnijih ditributera) u ovom “poslu” potrebno najmanje 14 godina to ne sprečava kompaniju da distributerima sugeriše da tokom “uvođenja u posao” potencijalnim kolegama tvrde da se “uz malo napora može postići prihod od $160,000 američkih dolara za isto vreme koje je potrebno za završetak studija” (britanske studije traju 3-4 godine o.a.).
P.S. koristim priliku da upozorim sve koji prate serijal tekstova o Amway/Alticor/Quixtar MLM poslu da tvrdnje iznete u ovom i drugima člancima na ovom blogu predstavljaju lično viđenje autora a ne “konačnu istinu” koju treba prihvatiti “zdravo za gotovo”. Odluka da li si spreman da rizikuješ i uključiš se u ovaj “posao” je, konačno, na tebi, i samo tebi! Što se mog stava tiče on je prilično jasan glede bilo koje slične MLM (piramidalne) šeme i možeš mi verovati ili ne. Svakako utroši još malo truda da proveriš svaku činjenicu i tvrdnju koju ovde iznosim.
