Izašao sam malopre iz Iraka nakon 21 dana provedenog u Kirkuku usred nadolazećeg sukoba Kurda, Arapa i Turkmena. Izgleda nikako ne uspevam da zaobidjem te trostrane sukobe.
U svakom slučaju poučno iskustvo. Prosto mi je bilo milina da letim iznad oblaka koji su prekrivali Irak tokom celog leta – ne vidim ja njih ne vide oni mene – oni ostaju čika ode.
Tag Archives: Irak
Uh, ovo je bilo blizu
E, ovde u Iraku baš mora da ne bude dosadno! Sinoć sam imao priliku da se u to i lično uverim.
Krenem iz kancelarije oko pola osam ka kući koja je udaljena nekih stotinjak metara, onako nonšalantno tresem rančić u kome su spakovane naočari koje nosim odnedavno, još se nisam na njih ni navikao, kao i par sitnica, uredno se javim stražarima i odmahnem vozačima koji dežuraju ispred. I taman što sam zašao za ćošak, gde me ovi iz kancelarije više ne vide, bacim pogled po levom krilu. Imam šta i da vidim – iz obližnjeg smetlišta, smeštenog između dva reda kuća, vidim čoveka sa kalašnjikovim kako izlazi na ulicu. Naravno naočari su u rancu i niti po mraku mogu da vidim ko je niti vidim najjasnije ali kalašnjikov sam JAKO dobro primetio kao i da je kojih 40 metara od mene.
Elem, mislim se u sebi, sad je kasno da trčim nazad ka kancelariji, a ako bih potrčao ka kući koju takodje koriste zaposleni firme i čija je kapija kojih 30-ak metara dalje, Baja će da raspali iz onog Kalašnjikova i po zakonu verovatnoće ima da me spiči bar jednom, samo je pitanje gde!?! Odlučim da je najbolje da se pravim blesav i da nastavim ka “kapiji spasa” gde su naravno i naši “kućepazitelji” sa sve oružjem. Pretpostavka je da ni Baja neće da raspali odmah već će da sačeka da me bolje nacilja a ako potrči – trčaću i ja – i opet pretpostavka da iz trka ima manje šanse da me pogodi.
I tako, ja polako, on polako, ja se osvrćem preko ramena, Baja izlazi na put, ja pogledam u kapiju koja je sad već blizu a Baja pravo pod svetlo reflektora koji obasjava ulicu. I taman da pomislim kako mora da je neki glupi terorista u pitanju – čim odustaje od faktora iznenađenja – primetim da Baja ima plavu košulju sa, pogodićete, dugim plavim rukavima i sve vezenim amblemima na njima.
Majku mu – IRAČKI POLICAJAC, izašao da obiđe kuće koje čuva i tako pametan kao što ga je majka rodila krenuo nazad prečicom.
Božić u Iraku
Eh, Božić !
Pa i nije baš tako ipak je ovo katolički Božić ali slave ga i u Iraku. Bar ono malo stranaca koji su ovde kao i sami Iračani hrišćanske veroispovesti. Ionako je to jedina prilika da se ljudi nađu zajedno, neobavezno porazgovaraju i podsete se načina života tamo odakle su došli.
Meni se pružila prilika da ovaj katolički Božić dočekam u Kirkuku, gradu na severu Iraka, pretežno nastanjenom Kurdima, u društvu sa ljudima iz ACDI/VOCA-e, američke neprofitne organizacije za koju ovde radim. Naravno Amerikanaca je najmanje – jednostavno ne mogu da se suoče sa pritiskom pod kojim se ovde radi – posebno u civilnom sektoru.
Božićnu proslavu zvanično je priredila Karmel, kanađanka koja je trenutno ovde inače već godinama radi na Bliskom Istoku. Ona je ta koja je pripremila večeru za nas i u čijoj kući smo se našli. Nazalost Božićno drvo – okićena jelka – je bila jedina stvar koja je nedostajala pa da zabavu proglasimo potpunim uspehom. Društvo je šareno i čine ga predstavnici Austrije, Jordana, Libana, Pakistana, Iraka i naravno Srbije. Svako od ovih ljudi ima svoju priču kako i zašto je tu ali o tome možda drugi put. Trpeza je sačinjena od specijaliteta čiji su recepti prikupljani širom Bliskog Istoka, kao i iz samog Iraka za šta se pobrinula Telma. Telma je rodom Jermenka, rođena u Iraku, živi u Americi i ima američko državljanstvo, tu je da bi pokrenula projekat mikro-finansiranja malih preduzeća, inače je jedina “amerikanka” uključena u program. Naravno na trpezi se našlo mesta i za raznorazna Cola pića i pivo, čak i originalno francusko vino, Baileye”s i još štošta. Nažalost nije bilo muzičke podloge, što je dobro, jer se verovatno ne bi složili oko izbora numera.
Da ne dužim, najvažnije je da smo kroz razgovor upoznali bolje jedni druge, predstavili nacionalne Božićne običaje i upoznali iste u drugim zemljama. Na trenutak zaboravili smo gde se zapravo nalazimo. Sve dok neko nije primetio da je već 22h i da uskoro na snagu stupa “interni” policijski čas. A tada natrag u svoje kuće, dobro čuvane od strane naoružanih Iračana i predstavnika lokalne policije.
Bagdadski policajci nasledili bagdadskog lopova
Čitam jutros na BBC-u izjavu nekog bagdadskog policajca povodom protesta ispred policijske stanice kada je policija bila primorana da otvori vatru na demonstrante koji su žarili i palili naokolo. Da ne prenosim doslovno, evo šta čovek otprilike u prevodu kaže:
“Mislili smo da je ovo (Irak danas) demokratija, i hteli smo da ih pustimo da slobodno iskažu svoje mišljenje – sve dok nisu počeli da pucaju na nas (policajce) – e a onda smo i mi uzvratili vatrom…”
Pa bre ako je demokratija već zavladala, makar i prividno, u Iraku onda ostatak sveta ne da živi u demokratiji već u Utopiji. Pre će biti da policija, koja je tek pre mesec dana počela da nosi oružje, još nije svikla (dobila dozvolu) da isto i neograničeno koristi. Još gore bi bilo da neko, ne daj Bože, pomisli da su policajci oteli posao lopovima. Pa još u Bagdadu!
Inače povod demonstracijama bila je navodna (čuj navodna – bio tamo, video, istina) korupcija policijskih činovnika koji su nezaposlenim Iračanima obećavali posao u policiji, pri čemu je zelena novčanica od $100 promenila vlasnika, a kasnije se napravili blesavi i zaposlili svoje rođake.