Štazi je ponovo u modi

U susret samitu G8 koji će se u junu održati u nemačkom mestu Heiligendamm, na obali Baltičkog mora, tamošnja policija “dosetila” se metoda koje je nekada koristila zloglasna istočnonemačka tajna policija Štazi. Kako bi kolegama na ulici omogućili da što lakše iz mase izdvoje “bezbednosno-zanimljive” demonstrante nemačka policija trenutno “puni” bazu sa uzorcima mirisa hiljada potencijalno nasilnih anti-globalista, protivnika politike G8 koji se od “sumnjivih lica” uzimaju tokom nenadanih pretresa stanova.

Slične metode koristio je i zloglasni Štazi kako bi “pod kontrolom” držao disidente a tegle sa tako prikupljenim mirisima i danas se mogu videti u nemačkim muzejima. Petra Pau, poslanica opozicione levice, tvrdi kako je to “još jedan korak dalje od demokratske države prava ka državi sa preventivno bezbednošću” i dodaje kako “država koja usvaja metode Štazija sama sebi oduzima legitimitet demokratije”.

Pa se vi sad žalite kako Srbija nikako da se reši starih kadrova iz BIA-e!

Žene će nam doći glave!

Današnji Washington post objavio je zanimljiv članak glede prihvatanja “štedljivih sijalica” (CFL – Compact Fluorescent Light) u američkim domaćinstvima. Sudeći prema podacima i primerima iz života iznetim u članku glavna prepreka većoj upotrebi “štedljivih sijalica” su žene. Iako u istraživanju žene kažu kako su “više nego voljne” da izmene svoj način života kako bi pomogle okolini s’ druge strane u velikoj većini nisu spremne da u svoje domove unose “ekološke novotarije” poput CFL sijalica. Kontradiktoran stav polova prema ekologiji prenosi se u gotovo istovetnom odnosu i na uspeh u prodaji CFL sijalica u supermarketima (koje tradicionalno koriste žene) i u specijalizovanim radnjama sa alatima i kućnim “džidža bidžama” (u kojima radije slobodno vreme provode muškarci). Objašnjenje za ovakvu razliku među polovima između spremnosti da se prihvati ekološki pogled na svet i da se preduzme akcija istraživači nude kroz opis tipičnog procesa “uvođenja” štedljivih sijalica u domaćinstvo:

Suprug uglavnom kupi i donese CFL sijalice i odmah ih razmesti po kući, naravno, bez ikakve diskusije sa svojom boljom polovinom. Supruga uđe u sobu, upali svetlo i – dođe do prekida filma. To je trenutak u kome se stvara negativan stav prema CFL sijalicama kod žena, posebno ako je suprug spreman da rizikuje i sijalice “bez pitanja”postavi u ženska “svetilišta” poput spavaće sobe i kupatila.

Nakon čitanja ovog dela članka morao sam da primetim kako i pored velike u razlike u tržišnom udelu klasičnih i štedljivih sijalica nema velike razlike u “ljudskom” faktoru između Srbije i Amerike. Štedljive sijalice traju duže, troše manje i doprinose smanjenju emisije ugljen-dioksida, samim tim i globalnog zagrevanja, problem je što su CFL sijalice skuplje 5-8 puta od klasičnih i što je svetlost koju emituju “pomalo tmušna” (citat). Australija je prva zemlja koja će klasične sijalice izbaciti iz upotrebe do 2009. godine a njen primer sledi i pokrajina Ontario u Kanadi koja isto planira do 2012. godine. CFL sijalice su bolje prihvaćene u bogatijim zemljama, Japan – 80%, Nemačka – 60%, Velika Britanija – 20%, nego u zemljama u ravoju i onim najsiromašnijim, pre svega zbog velikog početnog ulaganja i nižeg nivoa ekološke svesti, a možda je razlog i to što muževi u Japanu, Nemačkoj i Velikoj Britaniji imaju više smisla (vremena i strpljenja) za komunikaciju sa svojim suprugama …

I još malo o posetiocima

Imam male grudi - pa šta!

Butam ja stalno kroz statistike posećenosti ovog bloga, svašta vidim ali se ponekad zaista iznenadim šta sve “muči” Internet korisnike i kakve ih muke i potrebe dovode na ovu destinaciju … evo primera od juče

Sad nije da meni smeta što mi Google dovlači posetioce sa svih strana srpskog i inog sveta ali stvarno šta znače nekome u Brazilu informacije o Teenage Mutant Ninja Turtles (Mladim Mutantima Nindža Kornjačama) na srpskom blogu?
Oćete još fraza za pretragu? Evo aprilskog izbora:

  • muslimani i seks
  • ovako kažu deca
  • vang ling li beograd
  • verske sms
  • najbogatiji čovek i njegovo bogatstvo
  • boginje kod odraslih
  • cena Viagre
  • amway/quixtar
  • pederi

vala baš!

Dell vas je čuo!

I zvanično Dell će pod sloganom “Dell Vas je čuo!” započeti prodaju računara sa preinstaliranim distribucijama GNU Linux operativnog sistema. Nakon što je 70 procenata od 100,000 korisnika dalo pozitvan glas u Linux anketi kompanija je danas i zvanično obelodanila svoju odluku. Detalji računarskih konfiguracija i distribucija (u igri su openSuSE, Ubuntu i Fedora) koje će biti preinstalirane uslediće u narednom periodu.

Dell je po broju prodatih PC računara drugi proizvođač na tržištu a na odluku je verovatno uticala i činjenica da je na tržištu prenosnih računara koje poslednjih godina beleži veliki rast Dell nedavno lidersku poziciju ustupio kompaniji HP.

Oće piški neće piški II

05:30 Zeleni Venac, Beograd, prestonica Republike Srbije, Zapadni Balkan, ostatak Ujedinjene Evrope. Ispred “Beo Plestika”, plastičarske radnje Marka kovača, prve žrtve globalizacije u Srbiji, stoje dve staromodno obučene žene. Visoka krupna crnka, sa napadno našminkanim usnama i kratkom crnom kosom povijenom u maramu, i plavuša, duge plave raspuštene kose, bez šminke, smežuranog lica, cupkaju dok im se savski vetar podvlači pod somotske suknje.
– Jebote Rade (čekaj zar ja ne napisah “dve žene”!?!), zar smo morali baš ovako rano da dođemo?
– Bre Draganče, ti k’o neka pičkica, sve ti smeta. Jakako smo morali da podranimo pre nego što se napravi gužva. Znaš li ti da Marko kovač pravi najbolje noše u Beogradu. Pa ko iole brine za bešiku i creva svojih potomaka kod Marka nabavlja nošu.
– Kakav sad Marko kovač, ti reče da za Šefa kupujemo plastičnu nošu! Ako vi iz BIA tražite noše kod kovača nije ni čudo što nam Ahtisari kroji kapu.
– Što Marko kovač, što Marko kovač – pa valjda je čovek kovač, nije Mišo Kovač, niti mu je kakav rod pu pu pu … da ne čuje zlo!
– Dobro kovač je ali kako to kovač a pravi noše?
– Jebiga, loše mu išlo sa potkivanjem konja i goveda otkako su ovi iz DOS-a zabranili da krave provode kroz Grad pa morao čovek da se preorijentiše, da bude fleksibilan, da radi za tržište, jašta nego za tržište … Ćuti i čekaj. i ne zagledaj tu trafiku previše, pa bre ti si još prvi policajac Srbije …

06:48 Zgrada Vlade Srbije, Beograd, prestonica Republike Srbije, Zapadni Balkan, ostatak Ujedinjene Evrope. Sekretar Vlade, izgužvan, još bunovan, teturajući se izlazi iz svog kabineta. Proteže se na hodniku, i dok se gega ka toaletu levom rukom gladi bradu, desnom drapa jaja. Pevuši – “Samo majka zna, samo majka zna, kol’ko te volim, volim jaaaa … voooooolim ja!” Otvara vrata od toaleta i u trenu prestaje da pevuši, obe ruke mu se ukoče, svaka dlaka u njegovoj vaskolikoj bradici prelazi u poslednju liniju odbrane vekovnog kosovskog ognjišta.

06:54 Slobodan Antonić i Đorđe Vukadinović prepiru se u toaletu zgrade Vlade Srbije na 4. spratu.
– Kolega Antoniću, nemojte hladnim rukama, vidite da ne ide. Prosto i dalje imam osećaj da samo što nije ali i da nikada ni neće.
– Ali Džorđe, pa rekli ste da vam kao nepatvorenom Srbinu hladnoća ne smeta, da deluje stimulativno! Molim Vas, pa Vi ste i predložili da probamo stimulaciju hladnim rukama!
– Molim Vas, kolega Antoniću! Vi znate da ja nikada ništa ne predlažem, ja sam samo izneo svoje opažanje kako bi prisustvo hladnijeg talasa koji se od vrha blago širi ka unutrašnjosti moglo da bude rešenje problema koje tražimo od sinoć. Uostalom ruke su vaše.
– Džorđe, Džorđe, znate da …

Obojica se u isti mah okreću, na vratima vide zapanjenog Dejana Mihajlova.
– O dobro jutro, mlad delijo!
– Dobro si nam poranio!

07:19 Dejan Mihajlov se lagano opušta, iako je brada i dalje na braniku kosovskog ognjišta već može da miče usnama i da palaca jezikom.
– Ššššta to rrrradite analitičari? Niste valjda … mmmislim … nnniste od ooonih, aaanti-Ljuššićevaca
– Ha, ha, ha – smejulji se Đorđe Vukadinović
– Ma ne nismo, daleko bilo. Vedžbamo, eksperimentišemo, tražimo rešenje …

07:33 Sada već sasvim opušten, sekretar tehničke Vlade ulazi u toalet, prilazi pisoaru i zauzima stav … piša … odjednom primeti kako su mu i Vukadinović i Antonić naćićorili glave preko ramena, ne trepću, posmatraju…
– Alo bre, šta vam je od jutros! Pa može valjda čovek na miru da piša bar ovde gde nikad nema novinara B92? Šta je šta ste zinuli?
– Džorđe, pipni mu ruku, proveri svoju hipotezu.
– Što ja! Ja sam teoretičar. Ti si zadužen za ruke.
– Ma jeb’te se obojica.

07:35 Mihajlov ih odgurne od sebe, kreće ka lavabou, umiva se i nešto mrmlja sebi u bradu.
– Bože Dejane, što ste vi neki naprasit čovek. Pa samo smo hteli da pomognemo, je li tako Džorđe?
– Ma pomažite se vi među sobom a mene pustite na miru.
– Pa mi ne radimo ovo zbog sebe, da radimo zbog sebe bili bi smo u jutarnjem programu a ne u klonji. Jel’ tako Džorđe?
– Ispravno kolega Antoniću, Bože Dejane vi kao da ne vidite da mi ovo radimo za Srbiju, za narod, za Premijera!

09:42 Predsedništvo Srbije, Beograd, prestonica Republike Srbije, Zapadni Balkan, periferija Ujedinjene Evrope. U kabinetu savetnika Predsednika sede Vuk Jeremić i direktor Narodne kancelarije Dragan Đilas. Jeremić u ruci drži karte za tarot, polako ih ređa po praznom stolu, pevuši “Moj Milane…”. Dragan Đilas nervozno cupka nogama ispod stola, čas pogleduje u karte s’ nerazumevanjem čas pogled upire ka zidnom časovniku, kako kažu, Drage Mašin.
– Mmmmm, da vidimo …
– Ajde bre Vuče požuri evo još malo pa 10 sati !
– Mmmmmm, taaako, taaaako, evo sad ova …
– Ajde bre čoveče, šta komplikuješ. Milanče bre izvuče jednu kartu i sve pogodi iz prve, gled’o sam svojim očima!
– E moj Đilase, moj Đilase. Milanče je šarlatan, uličar, prevarant. Jesil’ video šta kažu ovi iz RRA – Milanče više ne da biva na televizijama – jok mori mome ubavo!
– Dobro prevarant ali ti sat vremena ređaš te karte a ič ne zboriš. Kaži lepo – ‘oće piški neće piški! Šta mi tu mrmljaš i zapevaš.
– Ha, tu sam te čekao. Pa zar ti misliš da sam ja posvršavao tol’ke škole da bih davao jednostaven odgovore? Strpljenja malo, tarot je umetnost a ne vradžbina!

10:33 Predsedništvo Srbije, Beograd, prestonica Republike Srbije, Zapadni Balkan, periferija Ujedinjene Evrope. U kabinet savetnika Predsednika Vuka Jeremića ulazi Predsednik lično.
– Ode Berns!
– Vaistinu ode! (Jeremić i Đilas u glas sa primetnim olakšanjem)
– Nego šta bi Vuče – ‘oće piški neće piški?
– Mmmmmm, taaako, taaaako, evo sad ova … evo još malo …

11:11 Kabinet Predsednika G17plus, Trg Republike, Beograd, prestonica Republike Srbije, Zapadni Balkan, pred vratima Ujedinjene Evrope. Tišinu remeti samo kreda koja u rukama Miloljuba Albijanića kao da leti po improvizovanoj školskoj tabli i iza sebe ostavlja trag u vidu zapisa sličnog egipatskim hijeroglifima. Mlađan Dinkić predsednički, sa nerazumevanjem, gleda u tablu. Ivana Dulić-Marković plače u uglu kraj prozora.
-Uff, Uff, mhhhm, fccc …
– Ajde bre Miloljube, požuri, ako zakasnimo na izbore sa ovakvim budžetom bićemo iza Karića (“#$%@#$)
– Šefe, znate matematika je egzaktna nauka. I najmanja greška u proračunu može da dovede do katastrofalnih rezutlata …
– Ćuti ne podsećaj me, jebala te formula sa SPS nepoznatom, upropasti nas!
– Ali šefe, pa vi ste rekli da je baš ta nepoznata rešenje jednačine …
– Kuš, računaj i ćuti!

12:39 Stan tehničkog Premijera, Dorćol, Beograd, prestonica Republike Srbije, Zapadni Balkan, na vratima Ujedinjene Evrope.
– Hu hu huhu …
– Aaaaaaaaahhhh, baš sam se lepo naspavao …
– Miiijauuuu …
– Dobro jutro i tebi …

Tehnički Premijer s’ ljubavlju gladi uši svoje mezimice, baca setni pogled ka sovi koja se popela na garnišnu i koju ne može da pomazi ali čije savete rado prihvata i polazi ka kupatilu. Lagano otvara i zatvara vrata za sobom …

‘Oće piški neće piški – pitanje je sad!

Tri mala praseta, pardon kučenceta

Roald Dal - Tri mala praseta

Nekada davno živela tri mala praseta, Duca, Buca i Vasa, u maloj kućici zajedno sa svojim roditeljima. Jednoga dana braća se dogovoriše – “Kuća naših roditelja je lepa ali mala, zato moramo zajedno da krenemo u svet i nađemo mesto na kome ćemo sebi sagraditi sopstvene kuće.” Tri praseta se jednoga dana pozdraviše sa svojim roditeljima, spakovaše stvari i krenuše zajedno u Svet … Braća su našla lepu hrastovu šumicu, odlučili da se tu nastane i krenuli da prave kolibu, brvnaru i “pravu” kuću od cigle – svako po sopstvenom nahođenju i stečenim radnim navikama. U priču se posle uključio i stari, zli “premda ne baš prepametni vuk” u želji da konzumira svu prasetinu u pomenutoj šumi … Na kraju su tri brata, pre svega zahvaljujući najstarijem Vasi, “sredili” vuka a potom živeli srećno i dugovečno u lepoj, staroj, hrastovoj šumi … (Vidiš Milutine da znam napamet!)

Ovo je potka priče Džejmsa Orčarda objavljene 1843. godine o tri mala praseta koja više od 150 godina u razičitim “izvođenjima” uspavljuje decu širom Sveta. Ovih dana priča o tri mala praseta izašla je iz domena dečije mašte i prešla u svet odraslih pre svega zbog pomodne pomame za “političkom korektnošću” i “multikulturalnošću”.

Osnovna škola (uzrast dece od 7-11 godina) u okviru Honli parohije Engleske Crkve u gradu Hadersfildu pripremajući izvođenje mjuzikla “Tri Mala Praseta” po motivima knjige Roalda Dala odlučila se da slično Dalu “malo izmeni” original. Krenuli su od naslova – mali prasići postali su mali kučići – a zatim izmenili delove scenarija, posledično i glumačku podelu. Opravdanje za ovako “radikalnu preradu” kopije originala organizatori predstave našli su u nacionalnom sastavu učenika i roditelja, odnosno u njihovim religioznim opredeljenjima. Slično samom Hadersfildu, veliki broj dece koja pohađaju školu ili učestvuju u predstavi su po veroispovesti Muslimani pa su “neophodne prepravke” urađene kako bi se izbeglo potencijalno vređanje verskih osećanja publike. reagujući na ovu “dobronamernu preradu” Šeik Ibrahim Mogra, predstavnik Islamskog Saveta (Muslim Council of Britain), kaže da “većina Muslimana nema problema sa (pričom o) Tri Mala Praseta. Ta priča se već tradicionalno na isti način prepričava deci i ne vidim razloga da se to sada menja.”, dodajući kako celu promenu doživljava kao bizarni pokušaj nametanja multikulturalnosti.

Prema Kuranu, Muslimanima je zabranjeno da jedu svinjetinu te da budu u bilo kakvom kontaktu sa ovom “prljavom” životinjom ali ne postoji zabrana da se o svinjama, pa ni prasićima, priča ili peva kako u “stvarnom” životu tako ni u bajkama. Ja lično i da hoću da budem “do kraja” politički korektan i multikulturalan ne mogu. Ne da mi Milutin koji priču zna napamat i spreman je da je svako veče pred spavanje sluša ponovo. U njegovom 4-ogodišnjem umu nema čak ni uslovno-posledične veze između sklonosti ka bajci o malim prasićima i strasti sa kojom svesno “ljušti” meso malih guda s’ tanjira.

Premda … kad malo bolje razmislim … mogao bih da probam sa Snežanom i sedam malih patuljaka, pardon, sedam čika malog rasta … mislim stvarno!

Lekcije iz ljubavi

Dva čudnovata putnika juče su izazvala ne malo interesovanje putnika Lufthanze u ekonomskoj klasi na letu iz Škotske za Frankfurt, a zatim i Beč. Sve vreme leta bili su čvrsto privezani za svoja sedišta a umesto pripremljenih obroka u avionu za njih je obezbeđena posebna ishrana. Iako obojica u istoj misji – na aerodromu u Frankfurtu su se razdvojili, jedan je ostao u Nemačkoj a drugi odleteo u Beč. Njihov zadatak? Da muškim stanovnicima Frankfurta i austrijske prestonice daju lekcije iz ljubavi i svojim prisustvom i aktivnošću reše problem njihove indiferentnosti glede suprotnog pola.

Imena čudnih putnika, koji su svojim prisustvom probudili tako veliko interesovanje su Jannali i Chumbee i obojica su koale, stalno nastanjene u Škotskoj, tačnije Edinburškom ZOO vrtu gde su se već dokazali na polju ljubavi. Stručnjaci iz bečkog ZOO vrta smeštenog u Šenbrunu (Schönbrunn) od mačo-koale Čumbija koga su dobili na pozajmicu očekuju da svojim prisustvom muškim rođacima nastanjenim u Beču pomogne da promene stav glede ženki koala sa kojima žive u “neplodnoj” zajednici. Osoblje ZOO vrta u Beču škotskog profesora ljubavi smatra “dokazanim oplođivačima” i očekuje da ako njegovo prisustvo ne izazove očekivanu “iskru ljubavi” među domaćim koalama bude spreman i oran kako za davanje naprednijih lekcija tako i za pokazne vežbe iz ljubavi.