Jel’ vam se spava?

Profesor molekularne biologije i biotehnologije Piter Pajper, stručnjak za starenje sa Univerziteta u Šefildu, radi na istraživanju uticaja konzervansa E211 (natrijum benzoat) na ljudski organizam još od 1999. godine kada su upravo njegova ispitivanja pokrenula pitanje o kancerogenom uticaju ovog aditiva. Ispitivanja koja je sprovela Svetska Zdravstvena Organizacija (WHO), sa tada dostupnom tehnologijom, “oslobodila” su natrijum benzoat a brojne nacionalne agencije za standarde u prehrambenoj industriji dozvolile su njegovu upotrebu u napitcima poput Koka-kole, Pepsija i drugim gaziranim osvežavajućim napicima.

Ovih dana intervju Profesora Pajpera dat britanskom Indipendentu ponovo je izazvao pravu buru. Prema tvrdnjama Profesora Pajpera E211 (natrijum benzoat) štetno deluje na mitohondrije DNA ljudskog organizma do te mere da može u potpunosti da deaktivira ćelije. Mitohondrije koriste kiseonik da bi ljudskom organizmu obezbedile potrebnu energiju a njihova disfunkcionalnost se danas povezuje sa bolestima poput Parkinsonove kao i sa samim procesom starenja. Profesor Pajper upozorava roditelje da povedu računa prilikom kupovine gaziranih napitaka deci koji sadrže sporni konzervans i dodaje kako su njegova “najveća briga deca koja piju velike količine gaziranih pića”.

Samo smo se šalile

Dve australijske tinejdžerke (16 godina) osuđene su pred Sudom u Pertu, Australija, na doživotne kazne zatvora (minimum 15 godina) zbog ubistva Elize Džejn Dejvis 18. juna 2006. godine dok su sa žrtvom boravile u rudarskom gradiću Koli.

Ovako drakonske kazne direktna su posledica priznanja koje su dve 16-ogodišnjakinje iznele pred Sudom i odsustva kajanja zbog samog čina. Po sopstvenom priznanju njih dve su tokom jedne večeri u Koliju raspravljale o činu ubistva i tome kako ni jedna nakon samog čina ne bi osećala kajanje. Kako bi dokazale svoje “tvrde stavove” odlučile su se na ubistvo drugarice koja je u vreme njhove rasprave spavala u susednoj sobi. Obukle su staru odeću i prijateljicu zadavile žicom od zvučnika da bi njeno telo potom zakopale ispod kuće u kojoj su boravile. Nakon ubistva prijavile su nestanak svoje prijateljice i same uzele učešća u potrazi za njom. Par meseci nakon ubistva devojke su se same prijavile policiji, ne zbog kajanja već stoga što su zaključile kako je “grob” u koji su zakopale žrtvu “suviše plitak” te da će ih policija kad tad otkriti. U svojim izjavama pred Sudom nijedna nije iskazala ni najmanje kajanje zbog ubistva – jedino objašnjenje koje su pružile bilo je kako su “svesne da je loše ubiti, ali da su htele da to i iskuse”.

Dečija solidarnost

Zakačio sam pre dva dana prilog o događaju iz Niša kada je 13-ogodišnji Stefan Stajić štapom za pecanje zakačio železnički strujni vod u širem centru Niša. Dečaka je pogodio strujni udar od 25,000 Volta usled koga se Stefanovo telo bukvalno zapalilo. Na pozive u pomoć njegovih drugova reagovali su radnici iz obližnjeg stovarišta Jagodinske pivare koji su vatru ugasili protivpožarnim aparatima nakon čega je dečaka služba hitne pomoći prevezla u niški urgentni centar. Istog dana Stefan Stajić, koji je 1999. godine sa majkom izbegao sa Kosova na kome je ubijen njegov otac, prebačen je na Vojno medicinsku akademiju u Beogradu gde će dečak kome je izgorelo gotovo 70 procenata kože, prema rečima lekara, biti podvrgnut desetinama operacija transplantacije kože.

Ono što je mene posebno dojmilo a što je u većini medija (uključujući i blog zajednicu!) prošlo gotovo nezapaženo je humanost i solidarnost Stefanovih drugova iz Osnovne škole Radoje Domanović koji su Niš istog dana oblepili pozivima upućenim potencijalnim donatorima kože a potom krenuli i u kampanju “od vrata do vrata” po celom Nišu kako bi pomogli svom drugu koji se u tom trenutku borio za život. Solidarnošću koju su pokazali učenici bili su iznenađeni kako nastavnici tako i njihovi roditelji ali su se vrlo brzo i oni pridružili ovoj humanoj akciji.

“Ja i moji drugovi, kada se to desilo, bili smo mnogo potrešeni. Odrekli bi se ekskurzije, dali bi taj novac za Stajićevu operaciju i njegovu majku, samo da bude dobro” u izjavi za B92 rekao je jedan pirgavi bucko, učenik šestog razreda, u čijim rečima kao da se ogleda rešenost tih malih ljudi da nesebično, koliko je to moguće, pomognu svom drugu u nevolji. E to me je pogodilo, što smo mi stariji zaboravili da pomažemo jedni drugima, što više ne obraćamo pažnju na tuđe nevolje i nismo više spremni da slušamo o tuđoj nesreći, što dete treba da nastrada da bi nam deca pokazala kakvi smo ljudi mogli i trebali da budemo … priča o Stefanu Stajiću nestala je iz etra i sa stranica srpskih medija već u petak, jedva dva dana nakon što se nesreća dogodila … kao da se Srbija kolektivno postidela humanosti sopstvene dece!

Svi koji žele da doniraju kožu Stefanu Stajiću mogu da se jave Vojnomedicinskoj akademiji na broj telefona 011/360-8445 ili školi Radoje Domanović u Nišu na telefon 018/511-030.

Ne što posmatra, no što zbori

Baci to u smeće

Da je Velika Britanija društvo u kome je nadzor građana normalna stvar kao i zemlja sa najvećim brojem postavljenih video kamera na javnim mestima znaju i vrapci na grani. No da li može i bolje? Naravno da može, sudeći po izveštaju BBC, odnedavno su na britanskim ulicama u modi “kamere koje govore“. Uz pomoć zvučnika postavljenog kraj kamere operateri će moći ne samo da nemo posmatraju nepristojno ponašanje podanika njenog Kraljevskog Visočanstva već i da im upućuju usmene opomene, izdaju naređenja i daju uputstva kako da se ponašaju. Primer na slici je iz Midlsboroua gde su se “govorne kamere” već odomaćile.

Sve je deo kampanje Vlade Premijera Tonija Blera za suzbijanje asocijalnog ponašanja na britanskim ulicama a sledeći korak je takmičenje u kojem će školarci širom Ujedinjenog Kraljevstva imati priliku da odaberu glas “govorne kamere” koji će potom biti jedinstven za celu zemlju. Za “učenje govoru” postojećih kamera biće utrošeno 500,000 britanskih funti. Naravno, kao i uvek kada su u pitanju ovako grandiozni produkti ljudskog uma ima onih manje optimističnih, prosto rečeno skeptičnih i pesimistički raspoloženih, koji na celu priču o (a Boga mi i SA) kamerama gledaju kao na dalje narušavanje građanskih sloboda i povredu privatnosti građana Velike Britanije.

Kako bilo ovako zamišljene “govorne kamere” trebalo bi da pre svega utiču na smanjenje broja minornih prekršaja poput bacanja smeća (godišnje se utroši pola milijarde funti na čišćenje!) i narušavanja javnog reda i mira, u prevodu, ponovo će na tapetu biti sitni kriminalci!