U Vrnjačkoj banji sam na 4-odnevnom “poslovnom” seminaru o trošku firme pa ovaj post ide preko maila. Elem, osoblje kafane “Etno kuća” kod pijace našlo se u čudu kad im je u “objekat” na mrtvi (ne pobusani) ponedeljak banulo 20-ak nenadanih gostiju. Ajde što se osoblje teška srca oprostilo od “večernjeg mira” nego su i gosti razmaženi – jebiga strana firma – radi se al’ standard. Uglavnom već sat i pol čekam da stigne mezence i “malo posne piletine” sa roštilja, pije se druga tura na prazan stomak, kolega obećava kako “za 10 minuta odlazi na pljeskavicu” … srećom digoše se muzikanti da zasviraju malo …

Nego to je atmosfera, dugački uvod za ovaj članak, a povod je ko i šta se sve u Srbiji diči oznakom “Etno”. Hoću reći etnologija je ipak nauka a ne “žurnalistička svaštara”. Ne ide da se ćilim za patos ili pokrivku “tura” na astal ili da se na isti poturaju dalekoistočne mirišljave sveće. O etnološkom šarenilu zidova ne želim ni da trošim reči – tu fale samo predmeti koji nisu mogli da se “upasuju”. A tek “etno karaoke” računar … Mislim se, možda je vreme da brendiramo i zaštitimo srpski “Etno”?