Author Archives: veličković@blog

Dođeš mi 140 Evra

by

0

Elem, kako pedantna statistika beleži svaki građanin Srbije, u proseku, svojoj omiljenoj banci duguje cirka 140 Evra. Sreća da je štednja u istim tim bankama negde oko 2 milijarde dotičnih Evra ili ti 2 puta veća pa ima odakle da se vrati uz prosečnu platu od 200 Evra. Sumnjam da oni koji štede imaju hrabrosti da uzimaju nepovoljne potrošačke kredite, pre će biti da su ta dugovanja malo drugačije raspoređena. Ali, ako statistika tako kaže – ne treba joj baš uvek verovati.

P.S. Ako ste jedan od ovih dužnika, pa i ako niste, ne tražite pozajmicu od mene – ja štedim! Bolje promenite banku dok još ima onih kojima niste ostali dužni

Kazna, šta li je

by

1

Sećate se gužve u gradiću Waco između David Koresh-a, njegove sekte sledbenika Davida i agenata FBI februara 1993 godine? Nedugo nakon toga kao da su svi zaboravili na ovaj gradić. Na BBC-u je ovih dana osvanula vest o svešteniku baptističke crkve Kyle Lake-u koji je nastradao od elektrošoka prilikom rituala krštenja u baptističkoj crkvi lokalnog Univerziteta. Sveštenik se tokom rituala nalazio u malom bazenu a elektrošok je doživeo kada je posegnu za obližnjim mikrofonom.

E sad, ostavljam Vama da sami prosudite i protumačite ovu vest. Meni je, recimo, zanimljiva šarolikost tumačenja ovakvog jednog događaja zavisno od ličnih ubeđenja tumača. Na primer za vernika, bilo koje veroispovesti, ovo je očigledan primer Božije kazne “grešnog” sveštenika. Za iste te vernika, ali neke druge hrišćanske sekte, ovo bi verovatno bio argument više u osudi baptističke “jeresi”. Za nekog agnostika ili ateistu događaj nameće jasan zaključak da je nauka ubeležila još jedan poen u utakmici sa religijom. Zanimaju me Vaša tumačenja i komentari!?!

Deca su deca

by

0

Uz svu ovu opterećenost problemima svakodnevnog života kao da pored nas nehajno prolaze vesti poput ove sa B92 o zlostavljanu dvoipogodišnjeg deteta sa smrtnim ishodom. Ukratko, privedeni su majka, deda i očuh deteta nakon što je mališan, sa teškim povredama, primljen u dečiju bolnicu u Tiršovoj gde je sledećeg dana i preminuo. Novinari B92 koji su pokušali da istraže pozadinu celog slučaja naišli su svuda na zatvorena vrata i ljude koji o celom događaju nisu želeli da govore. Kao da ih je sramota, ili ne daj Bože, jednostavno nemaju vremena. Porodica, o kojoj je reč, živela je u naselju Galenika, imaju komšije, prijatelje, poznanike koji su ih redovno posećivali. Ako su imali problema materijalne prirode sigurno su bili registrovani u lokalnom centru za socijalni rad, ako je bilo nasilja u porodici neko je nekada pozvao policiju. Nemoguće da niko, ni komšije, ni socijalni radnik ni policija nisu znali šta se dešava. Ne želim da verujem, iako činjenice govore drugačije, da niko nije imao hrabrosti ni volje da pomogne detetu koje u sopstvenoj porodici nije našlo zaštitu i podršku. Verujem da je neko pokušao, makar kako, da je njegov vapaj naišao na ona ista zatvorena vrata kolektivne nespremnosti da se bavimo tuđom nesrećom, pokušao, umirio svoju savest i odustao. Alo Srbijo!!! Pa zar je ova nacija, zar su građani Srbije postali toliko samoživi i sebični da im je jedina reakcija na ovakav zločin da novinaru zalupe vrata ispred nosa ili da se kao zaprepaste u neverici, kada vest čuju, a da bi za par minuta sve zaboravili u korist cirkusa zvanog principijelna radikalska politika.

Preklinjem Vas da kako svoju tako i svu drugu decu tretirate pre svega kao odrasle. Ne udarajte ih, ne vičite, ne istresajte se na njih jer ne smete da se istresate na one jače i moćnije od Vas. Popuštajte im i puštajte ih da rade ono što žele i vole (dok ih to ne ugrožava). Razgovarajte i dogovarajte se sa decom, jer deca su deca. Verujte mi na reč, radije se sećam uživanja u iskrenim razgovorima sa decom nego “dubokoumnih” kontemplacija starijih na poznate teme. Krenite sa promenom već sutra – poštujte i zaštite svako dete u svom životu.

Obavezno!!!

by

0

Večeras na Pinku, ko može da istrpi reklamne blokove – 15 minuta na svakih pola sata.

PASJE POPODNE – Dog Day Afternoon
TV Pink, 23.00

Metropola je najčešći milje Lumetovih filmova. Znamo to po “Grupi”, “Savremenoj pljački u Njujorku” i “Serpiku”, čije priče o tim velikim zajednicama života i ljudi nastavlja filmom “Pasje popodne”. Stvarni događaji su mahom predmet Lumetovih priča, pa je i ovo zapravo transpozicija istinitog slučaja u leto 1972. kada su tri mlada provalnika pokušala da opljačkaju jednu njujoršku banku. Policija je odmah za to saznala i banku opkolila, a na licu mesta se ubrzo našla i televizija, tako da je taj spektakl mogla direktno da prenosi….

Sve to na filmu nije, naravno, prosta rekonstrukcija, nego pretekst za opštiju sliku Njujorka – kriminal je samo povod da se ukaže na okolnosti koje ga uslovljavaju. Na nasilje kao posledicu socijalnih i ličnih nesigurnosti, materijalne nevolje i labilnosti mladih ljudi koji ne uspevaju da legalno ostvare svoja prava egzistencije. Dobar film, izvrsne igre glumaca, posebno Al Paćina koji je u San Sebastijanu 1975. godine za ulogu u ovom filmu dobio “Zlatnu školjku”. “Pasje popodne” je 1976. godine osvojio Oskara za najbolji scenario i ekranizaciju, iste godine nagradu Britanske akademije za najbolju mušku ulogu (Al Paćino), najbolji film (Den Alen), kao i “Zlatni globus” u kategoriji najbolja sporedna muška uloga (Kris Sarandon), najbolju režiju (Sindi Lumet), najbolji film i scenario.
Scenario: Frank Pirson prema članku P. F. Kluža. Igraju: Al Paćino, Penelopa Alen, Seli Bojer i Džon Kazal.

Pogled u budućnost

by

1

Ponedeljak, 24. oktobar 2005. sumorno nebo, oblaci se spustili i kao da obavijaju visoko izdignutu zgradu Ujedinjenih Nacija na East River-u (New York, U.S.A.). Unutra, u konferencijskoj sali Saveta Bezbednosti, odvija se rasprava o rezolucijama 1160, 1199, 1203, 1239 i 1244. Atmosfera opuštena, Rumun nezainteresovano daje uvod u sednicu, Amerikanci uz pisanu dozvolu naizmenično posećuju obližnji toalet (Englezi ih pomno prate), Kinezi raspravljaju sa Rusima i Francuzima ko će da dogura dalje u kosmičkim istraživanjima, predstavnici Benina, Tanzanije, Alžira i Filipina igraju karte dok Argentinci i Brazilci kibicuju, Grci i Japanci vežbaju Esperanto. U prvom polukružnom redu za posmatrače sedi delegacija Srbije i, uz povremeno podgurkivanje i upiranje kažiprstom, pomno prati šta se u sali dešava. Rumun završava sa uvodom i pita želi li neko od članova Saveta još nešto da doda.

U prvom redu iza Sanda Rašković Ivić hvata za rukav Premijera i njegovu pravilno oblikovanu srpsku glavu približava svojim požudnim usnama. Nešto mu šapuće, ali tako da čak ni Vladeta Janković koji vodi zapisnik za srpsku stranu, pa ni Nebojša Bakarec, zadužen u srpskom timu za poetiku izlaganja, ne mogu najjasnije da ih čuju. Zbog potreba zapisnika, Vladeta Janković naginje se ka Premijeru i Sandi.

“Predsedniče, MOLIM VAS, kažite im to. Posebno onim crncima. Moje LIČNO MIŠLJENJE je da Benin i Tanzanija nisu članovi Saveta Bezbednosti i ne zanima me ko ih je pustio ovde u salu, i to za glavni sto, ni njih niti Dance i Alžirce. Pa molim vas koje su to zemlje pa da se nešto pitaju. I, molim Vas, kažite u lice onim Grcima da LIČNO MISLIM da je sramota da predstavnici jednog staro-pravoslavnog naroda, u ovakvoj situaciji kada se odlučuje o sudbini Kosova i Metohije javno pričaju sa kosookima, koji su isto kao i Brazilci i Argentinci geografski toliko daleko od nas da nas ništa ne razumeju. Rumunu ništa ne govorite, njemu ću ja sama da iznesem svoje LIČNO MIŠLJENJE o žmirkanju ka Amerikancima i Britancima.” Iako zbunjen onim što čuje Vladeta ne prestaje da piše, od reči do reči, baš kako ga je Premijer zamolio, posle će dati Bakarecu zapisnik, da ga ovaj prebaci u desterac, a dotle…

“Molim Vas, Sandice”, šapuće Premijer koji je u međuvremenu svoje prelepo napućene srpske usne prislonio tik uz majušne ušne resice Sande Rašković Ivić kojoj zbog toga očito nije nimalo neprijatno, čak štaviše. “Sačekajte bar da se završi zvanični deo, pa ćemo im posle i Vi i ja izneti svoja LIČNA MIŠLJENJA, koja se, valjda to i sami znate, gotovo u dlaku podudaraju”.

“Ne, ne želim da čekam!”, glasno odbrusi Sanda, pogledi prisutnih se sa ruskog predstavnika koji je govorio premestiše ka zbijenom paru u prvom redu, “Hoću sve i to odmah da im kažete, LIČNO Vi, da ja ne bih posle tražila reč. ODMAH! Jasno!” Ovakva promena u tonu razgovora zbunila je Nebojšu Bakareca dok je dečački ljubopitljivo virkao preko ramena Vladete Jankovića a koji zbog ažurnosti beleške nije imao vremena da primeti bilo šta oko sebe. “Ali Sandice pa vi isto tako dobro kao i ja znate da mi nismo ni trebali da budemo ovde. Pa zar ste zaboravili da po našem Ustavu spoljnu politiku vodi Predsednik Republike, dok Premijer mora da se zadovolji samo beznačajnim unutrašnjim problemima poput gladnih radnik, propalih fabrika i penzionera, i onih odurnih stranaca koji žele da za jeftine novce kupe naša nacionalna blaga. Molim Vas Sandice smirite se, vidite da svi gledaju u nas a znate kako mi je neprijatno kad me gledaju. Evo obećavam, po ko zna koji put, čim se ovaj zvanični deo završi vodiću Vas da vidite nultu tačku napada 9. septembra.” Ova poslednja rečenica kao da je magijski delovala na Sandu Rašković Ivić, polako povuče ruku kojom je držala Premijera za rukav i lagano utonu u svoje LIČNO sedište u velikoj konferencijskoj sali Saveta Bezbednosti Ujedinjenih Nacija. Rumun, kome nije teško padalo da istovremeno prati upravo završeno izlaganje ruskog predstavnika i nežnu raspravu gostiju, prepusti reč Premijeru.

Nagrađena salata

by

0

Moj “drug” Bogi dobio nagradu! Onako iznenada, ne zna se ni od koga, drug Bogi je proglašen za najsupešnijeg biznismena u Evropi tokom 2004. godine. Naravno Bogimrsci su se odmah dogovorili da ovu nagradu sakriju od očiju “srpske javnosti” pa je tako vest o evropskom, a “našem”, najuspešnijem biznismenu objavljena samo na BK TV. Kako Bogiljupci javljaju baš nekako dok je Bogi, predvodnik delegacije PSS-a, sa neimenovanim britanskim parlamentarcima na (sic!) Vestminsteru razglabao o “partijskom političkom programu, viziji izlaska Srbije iz krize i putevima priključivanja evropskoj porodici” (ne može Bogi a da ne spomene “familiju”) neimenovani pojedinac ili institucija, može biti i neki beli britanski Mag, prišli su veselim drugarima.


“Hello, pomaže Bog! – Hi, Bog ti pomogo!”
” Mi smo ti i ti, neimenovani, već mesecima hodimo Evropskom porodicom naroda tragajući za najuspešnijim biznismenom u 2004.”
“Pa da niste malo okasnili, već se i ova godina bliži kraju?”
“Mi dok ga ne nađemo, rekli su nam, kući se ne vraćamo. Nego ima li među Vama veselnicima kakvog najuspešnijeg biznismena?”
“Kako da ne, evo ovaj bez brkova, taj, taj, što sedi pri vrhu. Baš taj, taj Vam je najsupešniji evropski biznismen u 2004. I to mu je pošlo za rukom za samo 6 meseci, jer se posle povukao iz biznisa u politiku. Ali i za tih 6 meseci “svašta” je uradio, kako za sebe tako i za druge (misli se na familiju o.a.)”
“Ma viđu, a jeli to naš prepodobni Bogoljub, Bogi, Karić (ovo sve na engleskom jakako), pa njega smo i tražili svuda po jEvropi, no iako nam reče jedan čoek da njega tu neće biti do 2078, nijesmo odustali!”
“E, tu je naš dobri Bogi, no budite pažljivi skoro je pretrpeo težak emotivni stres, pa morate pažljivo š njim, onako izokola, da se ne potrese.”
“Ma znamo za to, čitali smo na B92 i jako se zabrinuli. Ne brinite, znamo mi kako se Bogiju daju nagrade, no je sva sreća da smo ga konačno našli, te i mi možemo posle ovoga svečanog čina da se vratimo u anonimnost našeg prethodnog bitisanja”

A jeli se Bogi nagradi, i koliko, obradovao, još ne znam, ali, siguran sam, uskoro ćemo to svi saznati. Salate i nagrada, pa i onih anonimnih, nikada dosta…

A tko drugi

by

0

Sećate se nedavnog skrnavljenja Varoškog groblja u Kragujevcu? Elem krajem septembra ove godine, u dva navrata, porušeno je gotovo 50 nadgrobnih spomenika na ovdašnjem Varoškom groblju. Reagovali su svi! Nakon prvog rušenja oglasila se policija, lokalni savet za bezbednost, direktor JKP “Gradska groblja”, što bi se reklo cela šira društvena zajednica. Nakon samo nedelju dana, u noći 22/23 septembar, ponovo “bal vampira” na istom tom groblju koje je policija obećala da pokriva sa posebno izdvojenom patrolom a direktor da pojača obezbeđenje. Navodno, samo što je te noći patrola napustila groblje, a čuvar se povukao u svoju kućicu ne bi li se skrio od provale oblaka, vandali su krenuli da ruše i uništavaju spomenike. Govorilo se i o organizovanoj grupi, koja se prema rečima dirketora JKP “Gradska groblja”, profesionalno bavi uništavanjem nadgrobnih spomenika. Načelnik policije obećao je da će “njegovi” prevrnuti nebo i zemlju ne bi li počinioce pronašli i priveli pravdi … Obećavalo se svašta, a šta je urađeno ?

Na kraju “balade” o “potpunoj eliminaciji ove i sličnih pojava i njihovih organizatora koji nastoje da uzdrmaju najosteljivija osećanja svakog čoveka, poštovanje grobova najmilijih” nastradao je, ko drugi do, noćni čuvar. Naime pre par dana, nakon što se odustalo od daljeg izvrtanja neba i zemlje, lokalni SUP podneo je krivičnu prijavu samo protiv noćnog čuvara zbog nesavesnog rada u službi. Tako će ovaj nesrećnik, pošteno govoreći samo delimično kriv, da plati ceh za nesposobnost svog direktora, javašluk i nerad SUP-a (valjda i ta “izdvojena” patrola snosi deo odgovornosti?) kao i odsustvo pravovremene reakcije “šire društvene zjednice”. Čovek će, najverovatnije, da popije otkaz i zaradi uslovnu kaznu samo zato što nije bio spreman, protivno logici svakoga od nas, da džupri na kiši bez kabanice i netremice zuri u mrak koji, uprkos obećanjima gradskih vlasti i direktora JKP “Gradska groblja”, svake noći obavije njegovo radno mesto.