Pogled u budućnost

Ponedeljak, 24. oktobar 2005. sumorno nebo, oblaci se spustili i kao da obavijaju visoko izdignutu zgradu Ujedinjenih Nacija na East River-u (New York, U.S.A.). Unutra, u konferencijskoj sali Saveta Bezbednosti, odvija se rasprava o rezolucijama 1160, 1199, 1203, 1239 i 1244. Atmosfera opuštena, Rumun nezainteresovano daje uvod u sednicu, Amerikanci uz pisanu dozvolu naizmenično posećuju obližnji toalet (Englezi ih pomno prate), Kinezi raspravljaju sa Rusima i Francuzima ko će da dogura dalje u kosmičkim istraživanjima, predstavnici Benina, Tanzanije, Alžira i Filipina igraju karte dok Argentinci i Brazilci kibicuju, Grci i Japanci vežbaju Esperanto. U prvom polukružnom redu za posmatrače sedi delegacija Srbije i, uz povremeno podgurkivanje i upiranje kažiprstom, pomno prati šta se u sali dešava. Rumun završava sa uvodom i pita želi li neko od članova Saveta još nešto da doda.

U prvom redu iza Sanda Rašković Ivić hvata za rukav Premijera i njegovu pravilno oblikovanu srpsku glavu približava svojim požudnim usnama. Nešto mu šapuće, ali tako da čak ni Vladeta Janković koji vodi zapisnik za srpsku stranu, pa ni Nebojša Bakarec, zadužen u srpskom timu za poetiku izlaganja, ne mogu najjasnije da ih čuju. Zbog potreba zapisnika, Vladeta Janković naginje se ka Premijeru i Sandi.

“Predsedniče, MOLIM VAS, kažite im to. Posebno onim crncima. Moje LIČNO MIŠLJENJE je da Benin i Tanzanija nisu članovi Saveta Bezbednosti i ne zanima me ko ih je pustio ovde u salu, i to za glavni sto, ni njih niti Dance i Alžirce. Pa molim vas koje su to zemlje pa da se nešto pitaju. I, molim Vas, kažite u lice onim Grcima da LIČNO MISLIM da je sramota da predstavnici jednog staro-pravoslavnog naroda, u ovakvoj situaciji kada se odlučuje o sudbini Kosova i Metohije javno pričaju sa kosookima, koji su isto kao i Brazilci i Argentinci geografski toliko daleko od nas da nas ništa ne razumeju. Rumunu ništa ne govorite, njemu ću ja sama da iznesem svoje LIČNO MIŠLJENJE o žmirkanju ka Amerikancima i Britancima.” Iako zbunjen onim što čuje Vladeta ne prestaje da piše, od reči do reči, baš kako ga je Premijer zamolio, posle će dati Bakarecu zapisnik, da ga ovaj prebaci u desterac, a dotle…

“Molim Vas, Sandice”, šapuće Premijer koji je u međuvremenu svoje prelepo napućene srpske usne prislonio tik uz majušne ušne resice Sande Rašković Ivić kojoj zbog toga očito nije nimalo neprijatno, čak štaviše. “Sačekajte bar da se završi zvanični deo, pa ćemo im posle i Vi i ja izneti svoja LIČNA MIŠLJENJA, koja se, valjda to i sami znate, gotovo u dlaku podudaraju”.

“Ne, ne želim da čekam!”, glasno odbrusi Sanda, pogledi prisutnih se sa ruskog predstavnika koji je govorio premestiše ka zbijenom paru u prvom redu, “Hoću sve i to odmah da im kažete, LIČNO Vi, da ja ne bih posle tražila reč. ODMAH! Jasno!” Ovakva promena u tonu razgovora zbunila je Nebojšu Bakareca dok je dečački ljubopitljivo virkao preko ramena Vladete Jankovića a koji zbog ažurnosti beleške nije imao vremena da primeti bilo šta oko sebe. “Ali Sandice pa vi isto tako dobro kao i ja znate da mi nismo ni trebali da budemo ovde. Pa zar ste zaboravili da po našem Ustavu spoljnu politiku vodi Predsednik Republike, dok Premijer mora da se zadovolji samo beznačajnim unutrašnjim problemima poput gladnih radnik, propalih fabrika i penzionera, i onih odurnih stranaca koji žele da za jeftine novce kupe naša nacionalna blaga. Molim Vas Sandice smirite se, vidite da svi gledaju u nas a znate kako mi je neprijatno kad me gledaju. Evo obećavam, po ko zna koji put, čim se ovaj zvanični deo završi vodiću Vas da vidite nultu tačku napada 9. septembra.” Ova poslednja rečenica kao da je magijski delovala na Sandu Rašković Ivić, polako povuče ruku kojom je držala Premijera za rukav i lagano utonu u svoje LIČNO sedište u velikoj konferencijskoj sali Saveta Bezbednosti Ujedinjenih Nacija. Rumun, kome nije teško padalo da istovremeno prati upravo završeno izlaganje ruskog predstavnika i nežnu raspravu gostiju, prepusti reč Premijeru.

One thought on “Pogled u budućnost

Ostavite odgovor