“Javilo” da je umro Slobodan Milošević – arhetipski neprijatelj svega što je napredno i moderno u Srbiji. Pička se povukla kao i bezbroj puta ranije kada bi se sukobio sa jačim od sebe ili predvideo sopstveni poraz. Sreća u nesreći – ovoga puta ne može da nam se za sopstveni poraz osveti kao ranije.

Politički lešinari već ispredaju teoriju zavere. Pola Srbije veruje da je ubijen, druga polovina da je konačno “pobedio”, od magarca napraviće sveca, da mu se dive i klanjaju dok je Sveta i veka. Još samo da “javi” da je živ i zdrav, da ga je “pustilo” jer je bio superiorniji, da živi “tamo daleko” u ruskoj tundri, sa Mirom i Markom i unukom, u sreći i veselju, pa da svi ponovo zapevamo onu “Slobodane ti si komunista, volimo te ko Isusa Hrista…”

Sve one godine ratova i bede ostaće i dalje u domenu “akademske” i “kafanske” rasprave. Glavni politički inspiratori, perjanice krvave pomame zvane blakanski ratovi 20-og veka, odlaskom poslednjeg od njih – Miloševića, izbegli su sopstvenu odgovornost za nesreću i patnju u ime viših ciljeva i dakako lične vlasti i bogatstva.

Tri godine nakon Zoranovog ubistva. Gde, šta, kuda? Ne znam odgovore. Znam da Zoran nije bio u pravu, barem ne na “kratke staze” kada je rekao da se njegovim ubistvom “neće zaustaviti reforme”. Nije. Pre par dana Radoslav Stojanović, vrli predstavnik države Srbije pred Međunarodnim Sudom u Hagu, u odbranu svoje zemlje izneo je dela koja trenutne vođe ove države stavljaju na teret Zoranu Đinđiću – da je isporučio Miloševića (Predsednika kako mu neki još uvek tepaju), da je raskinuo sa periodom zločina i političkih progonstava u Srbiji s’ kraja 20-og veka. Ovde, oni koji Stojanovića plaćaju i u čije ime govori za ista ta dela svakodnevno “sude” Zoranu Đinđiću. Ovde Srbija još uvek živi u svom malom imaginarnom Svetu u kome su gusle i motika, batina i “korijenje” simbol nacije i nacionalnog.

Stranka koju je Zoran stvorio okrenula se sebi samoj. Demokratska stranka danas, čast izuzecima, bavi se ulepšavanjem lika novog predsednika i njegovih doglavnika. Od poleta s’ kraja 90-ih, uzleta iz 2000-te, onih modernih i “lepih” ljudi, ostalo je vrlo malo. Na površinu je isplivao i tu se zadržao samo mulj i đubre koje je veliki talas 5. oktobra povukao za sobom sa dna. Talas se povukao nazad, da sačeka, da se pripremi, da ponovo udari i prevlada … dok đubre i mulj na obali podižu još viši i jači bedem u odbranu.

Počinje novi čin u beskonačnoj srpskoj “tragičnoj komediji” …