Scena: Izašli ste po lepom sunčanom danu da prošetate svoje novo “mobilno čudovište” sa kamerom od x,x Mpx i videom visoke rezolucije. Dok šetate gradom odlučite da “preprečite” kroz neki svima znan prolaz i imate šta da vidite – par policajaca pendreči dva momka, tri devojke ih mole da prestanu dok ih koleginica policajaca drži na “pristojnom” rastojanju. Brzo potegnete u džep i izvadite svoju novu budžu od telefona. Džojstik levo – napravite par fotografija. Povučete se malo unazad, da vas ne vide, džojstik desno i krenete da snimate. Pametni kakvi već jeste, istim putem kojim ste i došli, povučete se sa poprišta neravnopravne bitke, otrčite do predstavništva kakve lokalne ili nacionalne televizije, obiđete novinska dopisništva, i svima ponudite snimljeni materijal a za svaki slučaj svoju priču sa sve snimcima objavite i na svom blogu – za zlu ne trebalo. Nakon par sati Vi ste vlasnik video klipa dostojnog udarnog termina u vestima bilo koje nacionalne televizije u bilo kojoj zemlji Sveta (dobro de ne baš bilo kojoj) a kompletna policija dotične zemlje ima novi problem u odnosima sa javnošću.

Nešto slično gore opisanoj sceni desilo se pre 16 godina u Los Anđelesu – 3. marta 1991. godine Džordž Holidej snimio je antologijske scene “pacifikacije” Rodnija Kinga amaterskom video kamerom a snimak koji je Holidej tada prosledio medijima ne samo da je doveo do korenitih promena u načinu primene sile od strane policije već se i danas koristi u brojnim emisijama koje se bave policijskom brutalnošću. Ako je suditi po Zakonu koji je usvojen 3. marta u Francuskoj (čitaj Blogowski, čitaj!), na 16. godišnjicu prebijanja Rodnija Kinga, a na predlog Ministra unutrašnjih poslova i kandidata za Predsednika Francuske Nikolasa Sarkozija i Vi i Džordž Holidej našli bi ste se iza rešetaka! Naime, novi Zakon predviđa široko definisanu zabranu snimanja, a posebno bilo koje vrste nasilja, na javnom mestu i objavljivanja snimljenog materijala svima osim akreditovanim novinarima. Zakon je donet s’ ciljem da se uredi oblast javnog reda i regulišu brojni novonastali prekršaji poput “prijateljskog lupanja” (happy slapping) – nevina žrtva biva pretučena od grupe napasnika, neko iz grupe snima tuču mobilnim telefonom i zatim materijal kasnije razmenjuje sa “ortacima” ili drugim grupama, većinom školskog uzrasta. U kritici Zakona francuska organizacija za zaštitu sloboda Odebi s’ punim pravom primećuje kako je problem što su prekršaji tako široko definisani da kriminalizuju svako snimanje i objavljivanje nasilja učinjenog na javnom mestu. Iako vlasti nude neku vrstu ograničene “licence” za blogere i druge poslenike javne reči koji ne pripadaju klasičnim novinarskim organizacijama ostaje gorak ukus da u prvoj zemlji “Slobode Jednakosti i Bratstva” nelicencirani građanin ostaje bez prava da na bilo koji način zabeleži i javnosti prikaže ozbiljan društveni problem poput nasilja!