Pa ovo je stvarno kao deca kad se igraju. Nisam ja to majke mi, nisam tako mislio, nije to ništa ozbiljno, ja sam to onako više u žaru političke borbe, i naravno ne sećam se ko je još bio sa mnom i pisao to saopštenje.Pa bre ko je ovde lud? To čuveno saopštenje izbornog štaba predsedničkog kandidata DSS-a Dragana Maršićanina (nagrađen ambasadorskim mestom u Švajarskoj) iz maja 2004. godine bilo je kulminacija kampanje protiv Zorana Đinđića i demokratske stranke. Više od godinu dana su Ne Znam Zašto Sam Se Uopšte Probudio Koštunica i njegova bratija na sva usta, što lično, što kroz lojalne medije pokušavali da Zorana Đinđića proglase kriminalcem a ubistvo premijera predstave kao obračun srpskih bandi, a ne bi li se konačno odlučili da Puj Pike ne Važi izađe pred novinare i pročita to sramno saopštenje. I šta je tada rekao Puj Pike ne Važi?

Da su Đinđića ubili njegovi, da majka zna da su to njegovi uradili, da Boris Tadić i Zoran Živković takođe znaju ko su ti njegovi koji su doneli odluku a zatim pucali, i jedan ministar zna, i … Pomenuo je još i porodice, mafijaške i Đinđićevu, forsiranje prve i zloupotrebu druge … Svašta je još pominjao Puj Pike ne Važi, a zatim zapretio da će, ukoliko se prozvani ne udostoje da sve lepo priznaju (nije ih Đura dovoljno tukao o.a.), on ponovo izaći pred novinare i ispričati celu istinu, tako mu srpski Bog i vera predaka pomogli. Mašala! I umesto da sutradan ponovo izađe pred novinare, kao što je jelte obećao, Puj Pike ne Važi nije se pojavio sve do jučerašnjeg dana i izjave pred specijalnim sudom. Umesto da Srbiji “otvori oči” kao što je obećao, jer – ako neće oni, mi hoćemo, u tome nas neće sprečiti ni optužbe, ni galama, ni pretnje, ni jeftina demagogija, ni sramotna zloupotreba bola porodice Đinđić – ispade da je ceo pamflet bio samo jeftina politička proza, da od istine u tom pamfletu nema ni “I”, da se od brojnih autora mlađani Puj Pike ne Važi ne seća više ni jednog … narodski rečeno “politički” ćorak!

Ako je neko i pomislio da je ovo tačka na DSS priču o ubistvu Zorana Đinđića, kriminalca a ne Predsednika srpske Vlade, ako je neko pomislio da će se sada perjanice DSS, ogrnuti u bele čaršave, pokajnički prošetati centrom Beograda a zatim bućnuti u Savu (jer Dunav ipak dolazi iz Zapadne Evrope), ako je neko pomislio da će sad Zašto Sam Se Uopšte Probudio Koštunica da izađe i izvini se u ime opravdano odsutnog predsedničkog kandidata i stranke koja ga je iznedrila – prevario se – NEĆE! Kako to uvek i biva – najbučniji moralisti, kako nas uči svetska literarna baština, na kraju gotovo uvek budu prepoznati kao sušta suprotnost onoga za šta se predstavljaju. Razni Bakareci, Tijanići, Ljušići, Ulemeci, Jočići, NIN i ini, nastaviće tamo gde su stali. Puj Pike ne Važi Mihajlov i dalje će obavljati funkciju Generalnog sekretara Vlade (u opisu radnog mesta ne pominje se ni moral, ni posledice žara političke borbe), sve ne bi li onaj što mrzi da se budi i u praksi dokazao da je Vlada još uvek stabilna. A kako i ne bi, kad do zgrade u Nemanjinoj ne dopiru vapaji za istinom i pravdom …

E pa ovo je nešto sasvim novo. Nakon Obijača Trafika (Jočića), nakon Bez Prebijene Pare Graditelja (Ilića), posle Malog Demagoga (Dinkića) evo i profesionalnog Denuncijanta (Lalovića) sa originalnim idejama o državi i državnom uređenju. Ministrastvo za rad pokrenulo akciju “Otvoreni telefon inspekcije rada”, da se Vlasi ne dosete, radi se o telefonu u službi radnika, a ne bi li isti skupili dovoljno kuraži da prijave svoje “zle” poslodavce (kad ih ovi potonji nisu već sami prijavili).

Na stranu glupav naziv, jer kako radnici da shvate da treba pozvati “otvoren” telefon, kad je takav “otvoren” po definiciji i zauzet. Na stranu “koincidencija” da se u akciju krenulo par nedelja nakon slične denuncijantske akcije Malog Demagoga a u vezi, jeli, izdavanja fiskalnih računa, na stranu i to što je usvojen falsifikat Zakona o radu (u kohabitaciji Malog Demagoga i Denuncijanta), mene, iskreno, muči nešto drugo. Ne treba se zavaravati da anonimnih prijava neće biti u velikom broju, pa toliko smo moralno posrnuli da nam denuncijacija dođe više kao meditacija, u nedostatku atraktivnijih amoralnih akcija. Mene muči kako će jadni inspektori stići da provere sve te prijave podnete od anonimnih radnika, roditelja, konkurencije … I ne samo što treba “postići” na tako veliki broj prijava, treba ih i više puta kontrolisati, te kako je poslodavac postupio po prijavi, te da nije dotični radnik popio šut kartu nakon par meseci, te ovo te ono … A jadni inspektori, kao što je svima poznato, ne mogu ni bez denuncijacije da postignu ono što Veliki Denuncijant od njih zahteva u okviru redovnog posla. Kaže pomoćnica Denuncijanta da inspektoru treba 5 godina da bi obišao sve privredne subjekte koje pokriva i da se tek onda vrati na početak, pa kako će tek sada jadni inspektori da rade sa ovolikim brojem novih prijava!

Hoće li možda Denuncijant odlučiti da trajno ili bar privremeno angažuje nove inspektore i tako delimično reši problem visokoobrazovanih koji već godinama čekaju na posao (ili makar stranačkog viška nezaposlenih)? Ili će se veliki Denuncijant, kao i mnogi pre njega, dosetiti da se radni učinak najbolje kontroliše kroz organizaciju posla. U ovom poslu, nažalost, to znači da će neki biti “prijavljeni” a neki prijavljeni, kako je već ko “ulepo” sa Denuncijantom, inspektorima i ortacima.

Danas se navršavaju dve godine od ubistva dr. Zorana Đinđića, predsednika Demokratske stranke, u to vreme premijera Vlade Srbije. Ne znam da li je došlo vreme da konačno odmerimo veličinu tog gubitka ali kad pogledam Srbiju danas ne vidim više onaj entuzijazam iz perioda 2000-2003, ne vidim trenutno nikoga sa idejom kuda i kako voditi ovu zemlju u XXI veku.

Na vlast su ponovo došli nesposobni, potkupljivi, izlacionisti, antimodernisti, narcisoidne psihopate, protivnici svega i svačega što kao mali nisu naučili od svojih predaka ili nisu slušali od svojih baka pred spavanje. Srbija je konačno pobedila vreme i vratila se u, kako za koga, svoje “najslavnije” doba. Svet nas sve više zobilazi, zaboravlja da postojimo spremajući završni čin predstave – dizanje ruku od nas.

Očito ono što se dogodilo 5. oktobra 2000. nije se završilo kako treba. Nadam se da će generacije koje danas odrastaju na Internetu i ispred kablovskih televizija (jer iskreno nacionalna televizija nije evropsko već trulo lice Srbije) smoći snage da ponovo započnu i OBAVEZNO završe sa oktobarskom revolucijom.