E, konačno kuća. Ceo dan visim na mreži, ne mogu da stignem da pokupim update za SuSE i pročitam poštu. Elem, nakon 12 sati putovanja od Nesebara do Kragujevca zahvaljujući kumu stigli smo jutros oko 4 doma.
Ukratko o putu – kao i svaka agencija i Argus baš ume da izbere usputne mehane na svojim putovanjima. U Bugarskoj je autobus pravio pauze u dva usputna “hančeta” dok je vrhunac bio u Srbiji. Odmah nakon prelaska granice restoran “Balkan”, a tamo, pišanje 20 kinti premda i da je džabe WC ne bi bio ništa prljaviji. Tetovirani Baja u prozorčetu između dva toaleta razdvaja polove, sa štosom dinara u rukama (krupnije novčanice) i gomilom site na stolici. Hladan sendvič, suva rana, 80-150 dinara, voda VODA, mala, 50 dinara ostale cene ne znam i to mi je bilo dosta što sam video i čuo. Fiskalni računi, jok BRE, rekao Dinkić mi smo oslobođeni od fiskalizacije, pa nas je bre Sloba sponzorisao na otvaranju … Šta ćeš srpska posla, oni hančići po Bugarskoj imali su bar iste cene kao i u ostaku Bugarske samo im je kurs Evra bio “nešto” niži, a ovi naši “razbojnici”, ma kažem Vam srpska posla. Do izlaska sa autoputa kod Batočine nisam mogao da se skrasim a događaj dana bila su zaključana vrata i moja mama koja se po preporuci lekara uveče nakljuka pilulama za pritisak (čitaj; bensedini) i do ujutru Tralalala HrrrK. Kad kamenje po krovu, prozoru i limariji nije urodilo plodom morao sam da testiram prozore na upotrebu sile. Po običaju zapao mi najgori za penjanje, muka, al dete plače, oće unutra da se igra sa gusarima (bole njega, on se razbio od spavanja u autobusu), šta ću penji se pa šta bude.
Probudim se jutros oko 10 i … ma ovo posle je bezveze. Nastaviću se sutra … možda sa nastavkom priče o Amway-u, traži neki potencijalni distributer nastavak …