Baš danas objašnjavam nekim momcima razliku izmedju šamara koji udariš onako od srca preko ruke i ono kad nategneš ruku od dupeta do nečijeg obraza. Onako, kad te neko izazove, u afektu, najnormalnije je da ga lupiš rukom preko labrnje – “Jebiga, izletelo mi, pošla ruka sama …” – možeš kasnije da se braniš na sudu.
A kad se na nekog ustremiš dlanom šta da kažeš ako te posle tuži – “Te nisam hteo, te ovo, te ono …” – nema šanse. Kad si se već potrudio da zategneš ruku, pa da naciljaš, pa da zalepiš šamarčinu – to znači da nit’ je bilo afekta, nit’ je bilo slučajno.
Zato dobro razmisli kad ti ruka već “sama” krene – nikada nije kasno da u letu okreneš dlan na drugu stranu …