Budi me Milutin jutros u pola osam, sav bunovan, gega se, još se nije ni pošteno umio.

Tata, požuri, zakasnićemo!

Jebiga, ja kad se probudim, a teško se budim, uglavnom odmah znam gde sam i šta treba da radim, ali ovde mi nešto nije u redu! Subota, pola osam, ranooooo je za bilo što.

Gde sine Milutine da zakasnimo?

Dete Milutin – sasvim ozbiljno.

Tata, požuri, zakasnićemo u obdanište!

He, obdanište, dobro je. Taman sam pomislio da je referendumsko ispiranje mozga u našoj kući odnelo svoju prvu žrtvu, kad ono, viđu vraga, ‘oće dete u obdanište i subotom – a koliko juče se umal’ ne “pobismo” pred vaspitačicom na istu tematiku.

Nema sine danas obdaništa, evo lezi ovde pored mene da još malo odspavamo…