Civilizacijsko postignuće kragujevačkih poštara

Elem, danas pravo iz svoje banke (da je ne reklamiram) krenem u kragujevačku poštu da platim široj društvenoj zajednici i Telekomu ono što sam, jeli, dužan. Naravno ne malo se iznenadim novouspostavljenim poretkom stvari glede uređenja šalter sale.Za one koji ne poznaju kragujevačku poštu mala napomena – radi se o SPS-ovoj zgradi sa ogromnom šalter salom, sva u uvoznom mermeru, sa bescvetnim zelenim aranžmanima na pultovima za popunjavanje obrazaca (čini mi se da sam primetio i jednog nesrećnika koji je kao fol popunjavao uplatnicu a u stvari krao pelcere), dvadesetak šaltera i … čini mi se da je dovoljno. No da se vratim na priču, ostavim ti ja tako ženu i dete ispred, ne bi li ih poštedeo truckanja uz stepence na ulazu, kad imam šta i da vidim. šalter sala ispresecana plavim vrpcama, razapetim između sjajnih stubića, na kojima je lepo odštampano (za pismene) POŠTA. Ma kakva šalter sala, pomislim, ovo mora da je neko međunarodno takmičenje poštara pošto je sve uređeno više kao ski staza nego kao sala u kojoj treba brzo da završite posao zbog koga ste došli. Baš onako lepo isparcelisano, te staza levo ka šalterima za uplate paralelno pored svakog, jedna kvrgava kroz sredinu za specijalne pošiljke i staza desno, jelte, za direktan prilaz šalteru koji prodaje poštanske suvenire (razne obrasce, uplatnice, koverte, marke nemaju njih su ukinuli odmah posle Nemaca).Brzo snimanje novonastale situacije mi je ostalo kao refleksna reakcija iz vremena dok sam se bavio fotoreporterskim poslom, te se odmah uputim na levu stazu – od ranije mi ostalo bolno sećanje prilikom nekih uplata a i kao što znamo levo je nekako lepše (i srce je na toj strani). Lagano između onih traka razapetih na stubićima, srećom nema gužve pa mogu natenane da prostudiram celu salu i ujedno da kad već prolazim pored svih šaltera pikiram neki slobodan. Na kraju zdepast “civil” zakrčio stazu, zalepio se za šalter i romori o svom slučaju sa poštanskom radnicom. U trenutku okrete se ka meni i kaže – “Evo slobodan Vam je sledeći šalter … ” – ukapiram ja da je baja iz protokola, klimnem glavom pa pravo da se nalaktim na sledeći šalter. Ljubazna neka gospođa brzo je obradila par uplatnica koje sam poneo sa sobom, a što se tiče jedne stare, koju moram da ponovo popunim, kaže – “Uplatnicu uzmite na nekom od prva dva šaltera …”. šta ću nego “ajd Jovo nanovo”, kroz one stubiće natrag pored baje iz protokola, preskočim kvrgavu pa pravo na desnu stazu do altera, tražim uplatnicu, dajem 10 dinara za dinar, a službenik zagledan u monitor ispred sebe mi ih vraća – “Nemam sitno, platićete na šalteru … – kako da ne, mislim se i već krećem nazad na stazu, osvežilo me ovo sa uplatnicom na poverenje. Za to vreme “protokol” se umorio pa na sred staze postavio stolicu, da odmori, zaobiđem ga pa, sad sa prethodnim iskustvom, pravac prvi slobodan šalter.Da ne dužim, posao sam obavio, staze sam dobro prostudirao. Nisam doduše video nijednog poštara na rolerima kako sa torbom i markerom na leđima hita ka prolaznom cilju – izostalo je uzbuđenje takvog sportskog događaja. Nego nešto se posle usput mislim – kako li ta sala izgleda kad se podižu penzije, ili kad je zadnji dan da se plate telefonski računi na primer? Zamislite stotinjak penzionera, drže se za one trake a na šalterima, paralelno od njih, sve po jedan penzioner. Pa kad taj jedan podigne penziju, i krene da izađe, tip iz protokola pušta seledećeg s kraja leve staze. Ovaj se lagano, staračkim korakom, jedva kotrlja ka slobodnom šalteru, usput se oglušujući na komentare svojih sapatnika, tipa “jel može to malo brže”, “ajde bre kilavko, ”oću za života da podignem penziju”, “što ne dođe sutra, promače mi serija” … A tek ako se neko okuraži pa krene preko traka i stubića da odgovara na komentare, lele majko!!!

Ostavite odgovor