Evo ih, srećni, nasmejani, još samo “Zvekija” i “Legiju” da pusti iz apsa, da se prigrle, i vesela družina spremna je da odbrani ono “… bilo, jeste i biće …” (još malo pa k’o u Crkvi!). Toma Nikolić skinuo gusle sa eksera. Gusla o okupaciji vekovnih ognjišta dok isti oni koji su ih “na silu”, potpomognuti nemačkim markama (a koje bi druge) i Evrima (o da, bar trgovina sa Kosovom i Metohijom “nesmetano” funkcioniše), napustili po bircuzima ponovo zauzima strateške kote i uspostavlja kontrolu nad vukojebinama. Tadić bi da gotovo sve ostane po starom, pa za 20 godina, ko doživi, da se pregovara jopet – računa bićemo valjda dotle svi u EU pa će ionako biti svejedno. Jebiga, previđa sitnicu – 2 miliona Albanaca na Kosovu koji baš i nisu voljni da sve ostane isto, a “različito”. Vladike se uzbudile samo suze što ne teku (prvo njima a posle i ostalima – krvave dabome), patri(j)otski novinari raspisali, a Premijer raspevao u Orašcu o “… opasnosti koja se nadvila nad jedan deo naše zemlje u kojem je nastala” čega se ja baš nešto i ne sećam iz istorijskih čitanki. Matija Bećković, u kostimu Šerloka Holmsa, nije preispitivao uzroke opšteg posrnuća svoje omiljene nacije, nije ni pevao, nije ni recitovao, tu čast ustupio je Draganu Kolundžiji, pesniku. Objasni Dragan prisutnima “da je opasniji neprijatelj u odelu nego u uniformi” (na Kosovu o.a.) te da bliže pojasni reče i da se neprijatelj maskira u “odelu, mantiji, školskoj uniformi, doktorskom mantilu…” Pa ti sad razmisli ko je tu ostao da bude prijatelj!