Author Archives: veličković@blog

Novi WordPress

by

0

Juče su objavljene nove međuverzije WordPress 2.1.1 i 2.0.9. Na ovom blogu preuzeta je (datoteke u zip i tar.gz formatu) i postavljena je tokom jučerašnjeg dana verzija 2.1.1.

Sam proces postavljanja nove verzije je jednostavan:

  1. Napravite backup podatak (kako baze tako i podešavanja iz samog WP-a)
  2. Isključite sve dodatke koje koristite, ali SVE!
  3. Prekopirajte nove datoteke preko starih
  4. Pokrenite skript za postavljanje nove verzije (http://tvoj.blog/wp-admin/upgrade.php)
  5. Ponovo aktivirajte dodatke koje želite da koristite (jedan po jedan za svaki slučaj)

Prvi utisci – problemi u formatiranju prilikom pisanja i uređivanja članaka – tekst “magično” izlazi van širine srednje kolone zbog najverovatnije zbog “zastarele” Blix teme ali trenutno nemam vremena da se time bavim problema sa ugrađenim WP WYSIWYG uređivačem ako šta iščačkam – javiću! Pored toga primetio sam i da “popravljeni” WYSIWYG uređivač automatski menja/ubacuje velika slova u xHTML oznakama poput HREF, TARGET, ALT, SRC (pazi pridržavanje standarda!) i za ovu manu nema leka osim traganja po odgovarajućim .php datotekama- kad ga nađem gde je ima “dadu dadinu” da mu …. da ako vam smeta isključite WYSIWYG uređivač u podešavanju profila korisnika.

Virus vere

by

2

Sveti virus

Ovaj 300-ti, jubilarni, članak bavi se “šaljivim učeničkim kolažom” objavljenim u udžbeniku likovne kulture za četvrti razred osnovne škole (autori Vesna Milanović i Milan Stanojlović, izdanje “Narodna Knjiga”, Beograd, 2006) koji je pokrenuo pravu lavinu reakcija predstavnika “uvređenog” pravoslavnog stada jedva godinu dana od objavljivanja. Nakon što je revnosni veroučitelj Željko Latinović, koordinator ketihetskog odbora eparhije bačke, primetio sporni kolaž u knjigama svojih učenika presavio je tabak i Vladici bačkom Irineju odslao “depešu”. U predstavci upućenoj Vladici koji je i član Nacionalnog prosvetnog saveta, po pisanju “Politike” koja je “zaveru” i otkrila javnosti (pročitaj komentare), između ostalog stoji sledeće: “Iznenadilo nas je kako pojedini ljudi koji bi trebalo da budu odgovorni za vaspitanje dece koriste svoj položaj i pod vidom umetnosti skrnave svetinju i to ne samo kao izraz svog ličnog stava, nego to iznose kao parametar ponašanja i primer ponuđen deci kroz školski udžbenik.”

Prvi se pozvanim da reaguje našao (tehnički) ministar vera Milan Radulović koji u apelu upućenom (tehničkom) minstru prosvete kolaž opisuje kao unakaženu ikonu veoma poštovanog svetitelja. Sveti Vasilije, obučen u džemper, “prekršten” je u “sveti virus” a umesto glave sveca zlokobno gleda sova sa mitrom ispod koje viri perje u obliku rogova.”, i dodaje kako “se stvaralačka sloboda zasniva na međusobnom poštovanju a ne na uvredama drugih i drugačijih.” Ministar vera izrazio je i sumnju da po načinu na koji je kolaž urađen, zatim po slovima koja su korišćena, sumnja da je reč o učeničkom radu i traži da se ceo slučaj ispita.” Velja Karaveljić, magistar vajarstva i savetnik u Minstarstvu prosvete, koji je zajedno sa učiteljicom iz Jagodine i psihologistikinjom iz Beograda, bio član tročlane komisije koja je usled nepostojanja Nacionalnog prosvetnog saveta (nije bio formiran) izvršila recenziju i dala odobrenje za upotrebu udžbenika, kaže da je pismeno upozorio autora knjige na negativne konotacije koje kolaž može da izazove ali i da u vreme odobravanja udžbenika (avgust prošle godine) ni komisija niti autori to nisu tako shvatili.\r\n\r\nSad koliko se ja razumem u simboliku umetnosti sova se uglavnom shvata kao simbol mudrosti, naglašene obrve (koje nesrećni ministar vera, u sopstvenoj paranoji, vidi kao perje u obliku “đavoljih” rogova) su simbol, sličan bradi, životnog iskustva, a džemper – pa valjda je to u skladu sa legendom o svecu koga monasi u gornjem manastiru Ostrog svake godine preoblače. Kako bilo, u zemlji koja je sigurno utočište ratnih zločinaca, u kojoj sveštenici blagosiljaju ubice i lopove, u kojoj monasi narkomane leče batinom i postom, u kojoj vladike umesto skiptra nose mitraljeze, ovakav kolaž nije nimalo šaljiv, šta više kakva nam je crkva još mi se čini afirmativnim.

Richard Dawkins, britanski naučnik i najpoznatiji ateista današnjice, je 2005/6 snimio dokumentarni serijal o religiji, koji je pod nazivom “The root of all Evil” (Izvor sveg zla – naslov je formiran bez saglasnosti autora) u januaru 2006. emitovan na britanskom Channel 4 – sve epizode, ukoliko imate iole kvalitetnijju internet vezu, možete pogledati na Google Video. Druga epizoda ovog serijala nosi naslov “Virus of Faith” i bavi se religijom kao svojevrsnim oblikom kulturološkog virusa koji se sa generacije na generaciju prenosi zloupotrebom dečijeg poverenja prema autoritetu odraslih. Ideja vodilja ove epizode serijala je da deca ne mogu da prežive ukoliko bi iskoristila mogućnost da zauzmu skeptičan stav prema odraslima dok ih s’ druge strana ova zakonitost evolucije ostavlja potpuno otvorenima za zarazu virusom religije.

Za sreću je potrebno …

by

0

… znanje, novac, čokolada, prava ljubav … ko bi ga znao 100 ljudi 100 ćudi … da ne pričam o različtostima prohteva i mišljenja o sreći šest milijardi ljudi koji sa nama dele ovu planetu. Različita pojedinačna mišljenja o tome šta čoveka ili ženu čini srećnima ni u kom slučaju nisu prepreka za naučnike, posebno psihologe i psihijatre, da odustanu od pokušaja generalizacije jednog tako neuhvatljivog pojma kao što je sreća. Proučavanja i “proučavanja” na temu “sreće”, posebno u psihologiji, privukla su veliku pažnju “običnog sveta” pa smo tako danas u prilici da nam se sreća i uspešni recepti kako do nje doći nudi na svakom koraku. Pregršt knjiga, reklame, mistične mantre, pouke drevnih i modernih civilizacija, prpeoruke mistika i uspešnih ljudi samo su deo ponude na tržištu sreće – iste te sreće čijem postizanju u životu po “defaultu” stremimo.

Profesor psihologije na Univerzitetu u Ličesteru, Adrian White, samo je jedan od brojnih pripadnika akademske zajednice koji se u okvirima pozitivne psihologije bavi proučavanjem sreće, ili kako to profesor White naziva “subjektivno blagostanje” (SWB – Subjective well-being). U svom radu “A Global Projection of Subjective Well-being: A Challenge to Positive Psychology?” (Globalna projekcija subjektivnog blagostanja: Izazov pozitivnoj psihologiji) Profesor White na osnovu ukrštenih podataka iz više izvora po prvi put je objavio mapu sveta na kojoj se “raspodela sreće” prikazuje na globalnom nivou – tamnijim nijansama označene su “srećnije” nacije a osećaj sreće “nacionalno” bledi kako su nijanse svetlije. U zaključku, koji ide uz mapu, konstatuje se da je osećaj “subjektivnog blagostanja” blisko povezan sa zdravljem, ekonomskim bogatstvom i mogućnostima za obrazovanje.

Mapa srećnih nacija

Srbije na “mapi sreće” nema (sve bivše jugoslovenske republike projektovane su na prostor nekadašnje SFRJ!) da li zbog crnogorskog referunduma koji je netom bio završen kada su prikupljani podaci za izradu mape da li zbog poslovične srpske “posebnosti” u svemu pa i u potrepštinama za sreću – teško je reći – u svakom slučaju kakvi smo bolje i da ne znamo “koliko smo srećni”.

Isterivanje đavola

by

0

U junu 2005. susednu Rumuniju potresla je (crkvena) afera vezana za ritual egzorcizma obavljen u manastiru Svete Trojice u gradiću Tanaku na severoistoku Rumunije koja je za posledicu imala smrt 23-ogodišnje Maricice Irine Cornic. Devojka, koja je odrasla u sirotištu u Aradu, u manastir je došla u posetu poznanici tri meseca pre tragičnog čina i odlučila da tu i ostane. Na njenu nesreću prilikom prijema u manastir niko od starešina nije osećao potrebu da proveri zdravstveno stanje i prošlost nesrećne devojke – da jeste saznali bi da je kod nje još ranije konstatovana šizofrenija pa bi lek za njeno kasnije ponašanje u manastiru verovatnije potražili kod psihijatra umesto kod oca Daniel Petru Corogeanua. Tri meseca od dolaska u manastir, nakon trodnevne “božanske intervencije” oca Daniela i još četiri kaluđerice, Maricice je nađena razapeta na krstu i zapušenih usta – hitna pomoć koja je pozvana da devojci pomogne mogla je samo da konstatuje smrt i slučaj prijavi lokalnoj policiji. Nalaz patologa potvrdio je da je devojka prepuštena sama sebi tokom poslednja tri dana svog života, ostavljena u hladnoj prostoriji, uskraćivana za hranu i vodu te da je smrt konačno natupila usled gušenja zbog krpe koja joj je bila u ustima. Policiji nije preostalo ništa drugo do da oca Daniela i četiri kaluđerice koje su mu pomagale u “isterivanju đavola” optuži za nezakonito lišavanje slobode sa smrtnim ishodom. Iako je u prvim reagovanjima rumunska pravoslavna Crkva ceo slučaj proglasila “gnusnim incidentom” i najavila uvođenje obaveznih psiho-fizičkih provera novopridošlih iskušenika to nije pokolebalo oca Daniela koji je u svojim izjavama ponovio kako je “Bog izveo čudo za nju (Miracice o.a.), i konačno Irinu izbavio od zla”, dodajući kako “ne razume zašto novinari dižu toliko prašine oko ovog slučaja kad je egcorcizam uobičajen u praksi rumunske pravoslavne crkve a metodi koje je koristio poznati i primenjivani i od strane drugih duhovnika.”

Pre par dana rumunski egzorcizam dobio je i svoj sudski epilog u prvom stepenu. Otac Daniel Corogeanu, koji je u međuvremenu raščinjen, osuđen je na 14 godina, kaluđerica Nicoleta Arcalianu na osam, a Adina Cepraga, Elena Otel i Simona Bardana na po pet godina zatvora (sve četiri kaluđerice ekskominicirane su iz crkve). Svi optuženi najavili su žalbe na izrečene presude a u izjavi nakon izricanja presude (bivši) duhovnik Daniel Corogeanu izjavio je “Žalićemo se na presudu u nadi da ćemo uspeti da se oslobodimo optužbi. Nismo očekivali ovakvu presudu, ali takva je odluka ovog Suda. Nastavićemo da se molimo Bogu za pomoć” Tokom izricanja presude sudnica je bila ispunjena desetinama pristalica “kontroverznog” duhovnika od kojih su se mnogi rasplakali čuvši visinu izrečene kazne.

Podsetiću da je nakon 385 godina, 1999. godine, Vatikan obnovio svoje uputstvo duhovnicima za postupanje i pristupanje obredu egzorcizma u kome preporučuje sveštenicima da pre donošenja konačne odluke u pojedinačnim slučajevima “isterivanja đavola” uzmu u obzir i dostignuća i otkrića moderne psihijatrije.

Crvena Microsoft l(i/a)sica

by

0

Nakon što se po potpisivanju sporazuma o saradnji između Novell i Microsoft kompanija Red Hat u novembru prošle godine slavodobitno proglasila jedinim pravim zastupnikom interesa GNU Linuksa i F/OSS zajednice u svetu “velikih igrača” na površinu polako počinju da isplivavaju najave nove senzacije. Naime, po pisanju vnunet.com, u toku su pregovori o sporazumu, sličnom gorepomenutom između Novell i Micorosft, ali ovog puta sa kompanijom Red Hat u ulozi “izdajnika svijetlih principa” FOSS zajednice.

U prošlonedeljnoj izjavi za vnunet.com Tom Robertson, direktor interoperativnosti i standarda u kompaniji Microsoft, obznanio je kako se pregovori oko ugovora sa “Crvenom lisicom” vode već duže vreme i dodao kako su obe kompanije “Dobavljači na istom tržištu, a naša namera da imamo ugovor sličan onome sa kompanijom Novell na više nivoa je jasno izražena. Microsoft bi vrlo rado želeo da ostvari saradnju sa kompanijom Red Hat.” Robertson je takođe istakao kako je “džin iz Redmonda” posvećen poboljšanju interoperabilnosti sopstvenih proizvoda sa drugim softverskim proizvodima koje njihovi klijenti već koriste te da postojeću ugovor sa Novell-om vidi kao dobar model za buduću saradnju sa red Hat-om. U potrazi za potvrdom ove vesti (senzacije, bolje rečeno) vnunet.com se obratio za komentar predstavniku Red Hat-a Marku Webbink koji je u kratkoj email izjavi potvrdio da Red Hat i Microsoft “sarađuju na brojnim projektima interoperabilnosti i standarda svojih proizvoda”, ujedno odbijajući da u detalje komentariše navode Robertsona.

Komentare Marka Webbinka (sa sloganom “Za godinu mi ćemo biti tu, Novell neće”) na Novell/Microsoft ugovor pročitajte u intervju objavljenom 3. novembra prošle godine na prezentaciji SearchOpenSource.com – u najmanju ruku licemerno!

Pričaj globalno, grebi se lokalno iliti videla žaba da se konji potkivaju …

by

0

Priča oko privatizacije lokalnih opštinskih medija započeta je još davne 2001. godine, započinjanjem procedure za donošenja Zakona o informisanju (delom i Zakona o radiodifuziji i privatizaciji) koji je konačno u Skupštini usvojen aprila 2003. a nakon toga naknadno izmenjen septembra 2006. godine kako bi, između ostalog, bio odložen rok za privatizaciju opštinskih medija do sledećih lokalnih izbora tada planiranih za 2008. godinu. Ovog vikenda u Kragujevcu je održan (nereprezentativan) skup lokalnih opštinskih medija Kragujevca, Niša, Subotice i Novog Pazara, predstavnika NUNS-a, RRA i lokalne kragujevačke vlasti pod nazivom ”Regionalni javni servis ili privatizacija”. Sa skupa je u etar odaslata poruka kako će u narednih 10 dana biti pokrenuta inicijativa za promenu važećih propisa kako bi se omogućilo stvaranje regionalnih servisa da bi stanovnici unutrašnjosti imali pravovremene informacije o sredini u kojoj žive – jer kako kažu pojedini učensnici (pogodite koji!) – Privatizacija lokalnih elektronskih medija ozbiljno preti da ugasi sve lokalne radio i televizijske stanice, a predstavnici subotičke, novoparazrske i kragujevačke televizije okupljeni na okruglom stolu sumnjaju da će Nacionalni javni servis RTS, moći da nadomesti njihov nestanak s medijske scene Srbije. Veljko Samolov, generalni sekretar NUNS-a, u skladu sa težnjama domaćina skupa, istakao je da – “Nacionalni javni servis ne odgovara zahtevima gledalaca u unutrašnjosti, te da je potreba za regionalnim javnim servisima utoliko veća. Građanin ove zemlje ima pravo da zna šta se dešava, ne samo u svojoj lokalnoj sredini, već i u zemlji. Da li je on zaista adekvatno, brzo, tačno, profesionalno obavešten šta se tačno dešava u zemlji? Mislim da nije. Javni servis je danas samo promenio ime, dobija pretplatu a ponaša se i dalje kao partijska televizija”. Najupečatljiviji i najrealniji odgovor na problematiku kojom se skup bavio dao je Slobodan Đorić, član RRA, konstatacijom da se sa inicijativom zakasnilo. Što se tiče RRA, mi smo nemoćni da bilo šta zaustavimo. Naprotiv, naš je zadatak da što pre okončamo ceo proces legalizacije, da bi emiteri znali na čemu su”. Predstavnici prisutnih lokalnih medija kritikovali su i način finansiranja RTS-a kroz pretplatu, smatrajući da deo sredstava treba da dobijaju i opštinske televizije.

Čini mi se da su urednici kragujevačkih, i još par opštinskih medija, još pre dve godine (kada su “glave sačuvali” zahvaljujući neprestanoj potrebi za održanjem kvoruma u Narodnoj Skupštini) propustili priliku da sačuvaju svoje foteljice i prestižne titule koje su im nove lokalne vlasti udelile za pregalaštvo u kampanji 2004. godine i još tada zaustave svaku dalju raspravu na temu privatizacije opštinskih (čitaj partijskih) medija. Sad kada se akteulizuju izbori na svim nivoima isti ljudi koji su kragujevačku RTK stavili u službu jednog čoveka – gradonačelnika Stevanovića – i od jedne koliko toliko pristojne medijske kuće napravili “policijski glasnik”, sprovodeći pogrom nad funkcionerima prethodne lokalne vlasti ponovo su se dosetili priče o potrebi za lokalnim i regionalnim javnim servisima. Ponukani “užasavajućim” rezultatima poslednjih izbora ljudi koji su novinarsku profesiju u Kragujevcu srozali na najniže grane čine poslednji pokušaj da demagogoijom o “lokalno orijentisanom, slobodnom i nezavisnom novinarstvu” sačuvaju pozicije stečene u ovdašnjem spahiluku Veroljuba Stevanovića.

Zapušteni grobovi

by

0

Groblje u Kutlovu

Groblje u Kutlovu

Juče bio na godišnjem pomenu svojoj baki po majci u selu Kutlovu na 15-ak kilometara od Kragujevca. Ovo šumadijsko selo prvi put se pominje još za vreme vladavine Đurđa Smederevca davne 1428/29. godine u potvrdi vladara o baštini velikog čelnika Radiča Postupovića. U previranjima koja su potom nastala na prostoru Šumadije naselje je ostalo bez stanovništva a da bi ga krajem XVII veka ponovo naselili Hercegovci. O starom stanovništvu svedočilo je staro groblje na mestu zvanom Grobljice (seljaci danas ne znaju da Vam pokažu gde se to groblje nalazilo!) o kome izučavalac Lepenice Todor Radivojević početkom XX veka piše kako “seljani pričaju da je hrišćansko, jer je doskora bilo na njemu kamenih belega po kojima se to dalo utvrditi. Danas nema više nijednog kamena; seljani su ih sve uzidali u temelje svojih raznih zgrada. To je bilo groblje davnašnjeg naselja u Starom Selu.”

Pa i ovo “novo” groblje koje su doseljenici formirali u XVIII veku na kamenitoj i vazda vetrovitoj padini na kraj sela do skora je bilo zapušteno i neuređeno, sa starim spomenicima zaraslim u korov i šiblje. Nedavno se neko setio da korov i šiblje popali a iza vatre, nakon vekova, delimično je na površinu izbila sva raznovrsnost posmrtnih obeležja srpskog življa na ovim prostorima.

Nije seks nego stres

by

0

Njujorčanin James Pacenza, danas star 58 godina, se nije razlikovao suviše od desetina hiljada svojih kolega sa kojima je donedavno radio u “Plavom džinu” sve dok 29. maja 2003. godine, nakon 19 godina vernosti, nije dobio otkaz – samo godinu dana pre sticanja prava na penziju. U obrazloženju koje mu je tada IBM dostavio stoji da je Pacenza, uprkos upozorenjima nadređenih, posećivao “sobe za ćaskanje” sa sadržajima za odrasle (čtaj seksualno eksplicitnim temama za ćaskanje) u toku radnog vremena, sa kompanijskog računara. Nedavno je Pacenza odlučio da uz pomoć svog advokata Michael Diederich povrati svoje pravo na rad i sudskim putem dokaže kako je IBM pogrešio u proceni njegovog ponašanja. Opisujući incident koji je doveo do otpuštanje, Pacenza kaže da je pokušavao da izbegne pristup “sobama za ćaskanje” ali i da je spornog dana “osetio potrebu za interaktivnim angažovanjem i razgovorom kako bi odagnao sećanja na Vijetnam i smrt. Pokušavao sam da se smirim uključenjem u neki blago uzbuđujući razgovor.” Sa druge strane u verziji IBM Pacenza je od računara otišao pre nego što se upustio u “blago uzbudljiv” razgovor ali i propustio priliku da se iz “sobice” odjavi. Kada je sledeći radnik seo za računar koji je Pacenza prethodno koristio primetio je otvoren prozor u svet “uzbuđujućih” razgovora i konverzaciju koja je u istom neometano tekla sa pregršt vulgarnih asocijacija što je dmah prijavio svom nadređenom koji je Pacenza otkaz uručio sledećeg dana.

James Pacenza, veteran vijetnamskog rata, tvrdi da su za njega posete “sobama za ćaskanje” bile deo terapije u borbi protiv post-traumatskog stresa izazvanog događajem iz 1969. godine kada je tokom patroliranja prisustvovao pogibiji svog najboljeg prijatelja. U sudskim dokumentima Pacenza tvrdi da ga je post-traumatski stres napravio “zavisnikom od seksa, a pojavom interneta i zavisnikom od mreže”,te da po tom osnovu ima pravo na zaštitu Suda u skladu sa američkim Zakonom o zaštiti invalida (The American with Disabilities Act). Njegov advokat tvrdi da je Pacenza radeći u pogonu za proizvodnju elektronskih čipova za godišnju platu od $63,000, internet koristio ni više ni manje nego ostali zaposleni, te da poseta “seksi sobama”nije ni bilo a i da je bilo Pacenza nije prekršio nijedno pisano pravilo kompanije za koju je tada radio. Po rečima advokata jedini “greh” James Pacenza bile su njegove godine – otuda i odštetni zahtev prema IBM koji iznosi 5 miliona dolara!

Tokom prvog suočenja pred Sudijom Stephen Robinson IBM je u svoju odbranu izneo tvrdnju da je kaznena politika kompanije prema upotrebi poslovnih računara za pristup seksualno eksplicitnim sadržajima jasno sadržana u dokumetima firme te da Zakon na koji se tužba oslanja ne poznaje odrednice invaliditeta povezanih poremaćajima seksualnosti.