E, ovde u Iraku baš mora da ne bude dosadno! Sinoć sam imao priliku da se u to i lično uverim.

Krenem iz kancelarije oko pola osam ka kući koja je udaljena nekih stotinjak metara, onako nonšalantno tresem rančić u kome su spakovane naočari koje nosim odnedavno, još se nisam na njih ni navikao, kao i par sitnica, uredno se javim stražarima i odmahnem vozačima koji dežuraju ispred. I taman što sam zašao za ćošak, gde me ovi iz kancelarije više ne vide, bacim pogled po levom krilu. Imam šta i da vidim – iz obližnjeg smetlišta, smeštenog između dva reda kuća, vidim čoveka sa kalašnjikovim kako izlazi na ulicu. Naravno naočari su u rancu i niti po mraku mogu da vidim ko je niti vidim najjasnije ali kalašnjikov sam JAKO dobro primetio kao i da je kojih 40 metara od mene.

Elem, mislim se u sebi, sad je kasno da trčim nazad ka kancelariji, a ako bih potrčao ka kući koju takodje koriste zaposleni firme i čija je kapija kojih 30-ak metara dalje, Baja će da raspali iz onog Kalašnjikova i po zakonu verovatnoće ima da me spiči bar jednom, samo je pitanje gde!?! Odlučim da je najbolje da se pravim blesav i da nastavim ka “kapiji spasa” gde su naravno i naši “kućepazitelji” sa sve oružjem. Pretpostavka je da ni Baja neće da raspali odmah već će da sačeka da me bolje nacilja a ako potrči – trčaću i ja – i opet pretpostavka da iz trka ima manje šanse da me pogodi.

I tako, ja polako, on polako, ja se osvrćem preko ramena, Baja izlazi na put, ja pogledam u kapiju koja je sad već blizu a Baja pravo pod svetlo reflektora koji obasjava ulicu. I taman da pomislim kako mora da je neki glupi terorista u pitanju – čim odustaje od faktora iznenađenja – primetim da Baja ima plavu košulju sa, pogodićete, dugim plavim rukavima i sve vezenim amblemima na njima.
Majku mu – IRAČKI POLICAJAC, izašao da obiđe kuće koje čuva i tako pametan kao što ga je majka rodila krenuo nazad prečicom.