Njujorčanin James Pacenza, danas star 58 godina, se nije razlikovao suviše od desetina hiljada svojih kolega sa kojima je donedavno radio u “Plavom džinu” sve dok 29. maja 2003. godine, nakon 19 godina vernosti, nije dobio otkaz – samo godinu dana pre sticanja prava na penziju. U obrazloženju koje mu je tada IBM dostavio stoji da je Pacenza, uprkos upozorenjima nadređenih, posećivao “sobe za ćaskanje” sa sadržajima za odrasle (čtaj seksualno eksplicitnim temama za ćaskanje) u toku radnog vremena, sa kompanijskog računara. Nedavno je Pacenza odlučio da uz pomoć svog advokata Michael Diederich povrati svoje pravo na rad i sudskim putem dokaže kako je IBM pogrešio u proceni njegovog ponašanja. Opisujući incident koji je doveo do otpuštanje, Pacenza kaže da je pokušavao da izbegne pristup “sobama za ćaskanje” ali i da je spornog dana “osetio potrebu za interaktivnim angažovanjem i razgovorom kako bi odagnao sećanja na Vijetnam i smrt. Pokušavao sam da se smirim uključenjem u neki blago uzbuđujući razgovor.” Sa druge strane u verziji IBM Pacenza je od računara otišao pre nego što se upustio u “blago uzbudljiv” razgovor ali i propustio priliku da se iz “sobice” odjavi. Kada je sledeći radnik seo za računar koji je Pacenza prethodno koristio primetio je otvoren prozor u svet “uzbuđujućih” razgovora i konverzaciju koja je u istom neometano tekla sa pregršt vulgarnih asocijacija što je dmah prijavio svom nadređenom koji je Pacenza otkaz uručio sledećeg dana.

James Pacenza, veteran vijetnamskog rata, tvrdi da su za njega posete “sobama za ćaskanje” bile deo terapije u borbi protiv post-traumatskog stresa izazvanog događajem iz 1969. godine kada je tokom patroliranja prisustvovao pogibiji svog najboljeg prijatelja. U sudskim dokumentima Pacenza tvrdi da ga je post-traumatski stres napravio “zavisnikom od seksa, a pojavom interneta i zavisnikom od mreže”,te da po tom osnovu ima pravo na zaštitu Suda u skladu sa američkim Zakonom o zaštiti invalida (The American with Disabilities Act). Njegov advokat tvrdi da je Pacenza radeći u pogonu za proizvodnju elektronskih čipova za godišnju platu od $63,000, internet koristio ni više ni manje nego ostali zaposleni, te da poseta “seksi sobama”nije ni bilo a i da je bilo Pacenza nije prekršio nijedno pisano pravilo kompanije za koju je tada radio. Po rečima advokata jedini “greh” James Pacenza bile su njegove godine – otuda i odštetni zahtev prema IBM koji iznosi 5 miliona dolara!

Tokom prvog suočenja pred Sudijom Stephen Robinson IBM je u svoju odbranu izneo tvrdnju da je kaznena politika kompanije prema upotrebi poslovnih računara za pristup seksualno eksplicitnim sadržajima jasno sadržana u dokumetima firme te da Zakon na koji se tužba oslanja ne poznaje odrednice invaliditeta povezanih poremaćajima seksualnosti.