Tri godine nakon Zoranovog ubistva. Gde, šta, kuda? Ne znam odgovore. Znam da Zoran nije bio u pravu, barem ne na “kratke staze” kada je rekao da se njegovim ubistvom “neće zaustaviti reforme”. Nije. Pre par dana Radoslav Stojanović, vrli predstavnik države Srbije pred Međunarodnim Sudom u Hagu, u odbranu svoje zemlje izneo je dela koja trenutne vođe ove države stavljaju na teret Zoranu Đinđiću – da je isporučio Miloševića (Predsednika kako mu neki još uvek tepaju), da je raskinuo sa periodom zločina i političkih progonstava u Srbiji s’ kraja 20-og veka. Ovde, oni koji Stojanovića plaćaju i u čije ime govori za ista ta dela svakodnevno “sude” Zoranu Đinđiću. Ovde Srbija još uvek živi u svom malom imaginarnom Svetu u kome su gusle i motika, batina i “korijenje” simbol nacije i nacionalnog.

Stranka koju je Zoran stvorio okrenula se sebi samoj. Demokratska stranka danas, čast izuzecima, bavi se ulepšavanjem lika novog predsednika i njegovih doglavnika. Od poleta s’ kraja 90-ih, uzleta iz 2000-te, onih modernih i “lepih” ljudi, ostalo je vrlo malo. Na površinu je isplivao i tu se zadržao samo mulj i đubre koje je veliki talas 5. oktobra povukao za sobom sa dna. Talas se povukao nazad, da sačeka, da se pripremi, da ponovo udari i prevlada … dok đubre i mulj na obali podižu još viši i jači bedem u odbranu.

Počinje novi čin u beskonačnoj srpskoj “tragičnoj komediji” …