… predvodniče Koštunjave Gore (da je bolje ne bi valjalo). Znači Slobodan Antonić, analitičar opšte prakse, danas je u Politici uspeo da prevaziđe samoga sebe “iza ogledala” u članku sa “bezopasnim” naslovom Jednaki i jednakiji.

S’ naravoučenijem kako država i kada je “prav(n)a” a Boga mi i “neprav(n)a” mora da pokaže svima u nevladinom sektoru kako “joj se, eto, može”, Antonić nam nudi jedno iskrivljeno poimanje stvarnosti, uprošćeno do te mere da u isti koš stavlja organizacije Otpor iz 2000. i 1389 iz 2007. godine, a sve u cilju proglašavanja veličanja kriminalaca aktom slobode političkog delovanja i mišljenja. Po Antoniću plakati koji veličaju lošeg đaka komunističke oficirske škole, ratnog zločinca Ratka Mladića, su plakati političke sadržine – nikako podrška beguncu na međunarodnoj poternici. Razlike između NVO koje skrivanje i podršku ratnim zločincima osuđuju i onih koje istu zagovaraju nisu, po Antoniću, civilizacijsko već pitanje ideologije i raspodele moći u samom nevladinom sektoru, da kako. Problem je ne u Pravdi i Zakonu već u kršenju ljudskih prava onih koji drugačije misle, onih koji, poput “najjačih NVO” nemaju moćne zaštitnike (iz inostranstva) koji bi ih sačuvali od države (reda, pravde i jednakosti). Tako iskrivljeno predstavljanje stvarnosti od strane Antonića vraća nas u katakombe jednog suludog, od realnosti razdvojenog tumačenja stvarnosti 90-ih, doba Crnčevića, Kalajića, Kleopatri, Matića i mlađanog Vučića u punoj snazi – dobu u kome je svaka luda mogla svoju paranoju da proglasi opšteprihvatljivom stvarnošću.

Ne zaboravlja Antonić ni svoje političke saborce – krijući se iza kritike akcije Sablja, koja se pre par dana obila o vrata specijalnog Suda (premda u prvom stepenu), kršenjem ljudskih prava Antonić proglašava, posredno, sve ono što je činjeno u Srbiji 2000-2003. Da se Turci ne dosete Antonić u pomoć poziva i Fond za Humanitarno Pravi i Helsinški odbor kada su mu potrebni argumenti za “zločinačku” Sablju u kojoj je 10-ak hiljada “slučajnih prolaznika” privedeno na informativni razgovor, ne uhapšeno kako to Antonić tumači u nedostatku argumenata. Protiv nedostatka argumenata Antonić se služi i anegdotom o hapšenju direktora beogradskog ZOO vrta, ne zbog “prijateljevanja” sa kriminalcima daleko bilo, već jel’ te “što je Legija svraćao u ZOO vrt da gleda životinje” – dobro da se nije Antonić dosetio da neko može da doda i kako se “Legija najviše zadržavao ispred kaveza, a i družio, s’ majmunima” pa da mučninu od čitanja njegove “analitike” proba da izleči humorom – tuše – hvala Antoniću.

Kako bilo vrli analitičar zbivanja u srpskom Univerzumu, nesputanom razumom, argumentom i metodom, zaključuje kako je, avaj, moć pojedinih NVO toliko narasla da su postale jače od države. Kako Antonić tumači jedna dobra i naivna organizacija, ona srpska naravno, došla da od druge, strane srpskom podneblju i dakako plaćeničke, traži pomoć na putu do Pravde, a ne bi li je ova druga, plaćenička, odbila u strahu za katkalizmu sopstvenog budžeta. Ona prva organizacija, od milošte zvana 1389 – nastavlja Antonić – je izraz “autentične građanske inicijative” a ova druga, Fond za humanitarno pravo, iako je prvobitno možda i bila autentična, u strahu za sopstveni budžet i moć postala je zlo, plaćenička i nadasve “uspešno preduzeće” kojemu se država ima “naplatiti” kako bi i sama postala ozbiljna i (možda) opravdala hapšenje ljudi koji drugačije “politički misle” kako je ratni zločinac koji se danas krije u kvazi-srpskim pacovskim kanalima za dobro Srbije važniji nego sećanje na Zorana Đinđić i bezimene žrtve pale u ime i za račun srpskih nacionalnih interesa.

Šta tom i takvom analitičaru Antoniću, samozadovoljno zatvorenom u geto zvan Srbija, odgovoriti? Kako ga ubediti da svako glorifikovanje Ratka Mladića u Srbiji znači poraz za zemlju i ljude u čije je ime isti, s’ ludačkim žarom, protivno svakom ratnom pravu i bez zrnca vojničke časti, bio spreman i voljan da uništi sve one proglašene stranim telom “novog srpskog poretka”. Kategorije čovečnosti, stida, razuma i poštenja sam Antonić odbacuje u korist “moći i ideologije” pa bi stoga jedini kontra-argument Antoniću bilo Pravo – zakonska sankcija za veličanje zločina i zločinaca – nemački model na srpski način. Na žalost, kako to slavodobitno Srbiji oglasi radikalski Vučić, i taj kontra-argument ne vredi jer je Ministratstvo Pravde Republike Srbije (Ministar Dušan Petrović) juče, pre isteka roka zatvorske kazne, na slobodu pustilo Radojka Ljubičića i Đurađa Čvokića, osuđene na 30 i 20 dana zatvorske kazne respektivno, zbog lepljenja plakata “Bulevar Ratka Mladića”.