Da polemike oko globalnog zagrevanja nisu samo deo sveta odraslih pokazuje nedavno objavljena studija spoznaje problema globalnog zagrevanja i potrebe reciklaže otpada. Studija je urađena na uzorku od 1,150 dečaka i devojčica, uzrasta od 7 do 11 godina, po narudžbini britanskog lanca trgovina Somerfield i predstavlja vrhunac kampanje “Bag’s for Life” (Kese za život) kojom lanac supermarketa želi da skrene pažnju na problem reciklaže jer od ukupno 17 milijardi plastičnih kesa koje dobiju u prodavnicama britanski potrošači odbace svake godine 8 milijardi. Kampanja se sastoji u podsticanju ekološke svesti kupaca tako što će kupci za pet starih plastičnih kesa dobiti na poklon “Kesu za život” koja ne samo da je dva puta veća, traje do 25 duže od obične već ju je moguće i reciklirati. Kompanija Somerfield svake godine reciklira 60,000 tona kartona i 3,000 tona plastike zaostalih u magacinima njenih 977 prodajnih objekata. Po rečima Pita Vilijamsa, PR predstavnika kompanije, “deca su izložena posledicama kao i svi drugi. Dok su odrasli spremni da zanemare činjenice i okrenu glavu na drugu stranu, ova studija jasno pokazuje da globalno zagrevanje ne ugrožava samo buduće generacije već i dobrobit dece sadašnjosti.”.
Evo i malo statističke prezentacije šta na temu globalnog zagrevanja i klimatskih promena kažu deca:
- kao posledica globalnog zagrevanja od kojih se najviše plaše deca navode uticaj na kvalitet zdravlja i “umiranje pre vremena”, mogućnost potonuća priobalnih gradova i regiona kao i brigu za dobrobit i opstanak životinja
- svako 4. dete za problem globalnog zagrevanja krivi političare
- svako 7. misli da njegovi roditelji ne čine dovoljno na rešavanju problema globalnog zagrevanja
- svako 20. dete smatra da su klimatske promene “dobra stvar” pravdajući to produženjem svog omiljnog godišnjeg doba – leta
- svako 10. misli da je reciklaža povezana sa vožnjom bicikla dok ostala dobro razumeju ovaj pojam odraslih
- svako 2. je uznemireno mogućim posledicama koje izazivaju klimatske promene
- svako 10. dete tvrdi da zbog straha za budućnost Planete često ne može da spava!
Pre par dana u SAD kompanija IKEA, shvatajući svoju društvenu odgovornost, i zvanično je postala prvi maloprodajni lanac koji kupcima naplaćuje 5 centi ukoliko žele da robu ponesu u plastičnim kesama. Ova praksa je već ustaljena u maloprodajnim objektima u Velikoj Britaniji od juna prošle godine a rezultirala je smanjenjem potrošnje plastičnih kesa za 95 procenata! Na ovaj način IKEA pokušava da, slično lancu Somerfield, na drugoj strani okeana skrene pažnju i doprinese rešenju problema koje uzrokuje 100 milijardi plastičnih kesa odbačenih svake godine u SAD, i koji variraju od davljenja životinja do zapušenja vodovodnih i kanalizacionih instalacija.
Ne mogu da zamislim gde rastu deca čije si odgovore popisao statistički i, još, šta su jela dok su izrasla do te dece?
Mislim, u osnovnim školama u Srbiji, kada dete izabere drugi izborni predmet – ekologiju, ono te časove odrađuje crtanjem drveta u pogodnom godišnjem dobu.
Dakle, odakle je to “svako drugo dete koje je uznemireno klimatskim promenama”, koliko ima godina… i tome slično?
Ne popisao – već prepisao! Odakle, pa recimo sa sajta jedne ugledne britanske obrazovne ustanove pošto Somerfield grupa iako ima objavljeno par istraživanja sa starijom populacijom na svojoj prezentaciji još nije objavila i istraživanje u kome su učestvovali britanski klinci.
Bila sam ironična. I ne samo to: uzrujana spoznajom da ovakav rezultat među ispitanicima koje čine deca, ne može biti moguć kod nas ni 2017, za kada je predivđeno da se u potpunosti upodobimo evropskim zakonima pa i onim koji se tiču zaštite životne sredine.
Ironija za ironiju, ali zašto smatrate da ovakav rezultat kod nas nije moguć do 2017. (usput odakle baš ta godišnjica?)! Sudeći po nedavno objavljenom UNICEF-ovom istraživanju o dobrostanju dece u 21 “zapadnoj” demokratiji” britanska deca su u najgorem položaju pa vidite kako razmišljaju za razliku od svojih odraslih sugrađana. Podsetio bih Vas da je jedan od zaključaka ankete da deca za stanje svoje životne okoline krive kako “narodne predstavnike” tako i sopstvene roditelje tako da lično smatram da smo upravo mi odrasli odgovorni za njihov način razmišljanja. Primera radi moj 4-ogodišnji sin Milutin ne baca đubre van kante za smeće, ne muči životinje, samoinicijativno, bez upotrebe “sredstava prisile” do takvog svog stava došao je kroz razgovor.
Poruka ovog pisanija je da i mi odrasli možemo mnogo toga da naučimo od svoje dece, teško za prihvatiti u zemlji Srbiji ali ne i nemoguće jer deca su ipak najčistije i napreciznije ogledalo jednog društva.
Kada sam pre dve godine spremao ispit iz Sociologije na LSE-u sa interesovanjem sam pratio kampanju protiv nasilja u porodici. Odjednom mediji su počeli da (često neprimereno) pišu o tome, ljudi da obraćaju pažnju na to šta i kako rade njihove komšije, socijalne ustanove i policija da efikasnije rade svoj posao na prevenciji uzroka i saniranju posledica. Postali smo svesni problema čije pojavne oblike i razmere do pre par godina nismo ni znali – promena se desila jako brzo- za početak mala – protekom vremena taj problem nećemo iskoreniti ali ćemo kao društvo naučiti da ga prepoznamo i ispravno reagujemo. Isto je i sa ekologijom – potrebno je samo da se hoće – da konačno umesto “kosovskog mita” počnemo da živimo sadašnjost. I ne zaboravite da je svaka promena, ma kako mala ili velika, na svom izvoru potekla od pojedinca!
Pa ovako (osim tante za kukuriku :), ovu godišnjicu pominju ministri, bivši i tehnički, kao dead line za upodobljavanje zakona. Drugo, bezbeli od rođenja svog deteta brinem, doduše u granicima sopstvene senzibilisanost na problem (opšte i civilizacijske i civilizovane) isto što i ti radiš sa svojim Milutinom i u tome smo uspeli toliko, da on s negodovanjem, još od treće godine, primećuje one koji to ne poštuju.
Upravo zbog tvoje/vaše – lakše mi na ti, izvinjavam se – opaske u pretposlednjoj rečenici, moj strah je velik da svest o zaštiti životne sredine neće još dugo biti pitanje sistemskih promena. Ako moj sin vidi policajca koji kroz prozor službenog auta baca praznu kutiju cigareta ili nekog od svojih pedagoga kako nehajno baca praznu ambalažu pored, pazi, pored kante u školskom dvorištu i ne osvrne se, onda je slaba vajda od naših pojedinačnih primera i napora. Pri tome mislim da će moj Ivan zauvek ostati pelcovan na tu vrstu osetljivosti, ali da će proći još puno vremena dok on ne bude samo jedan od mnogih. Uzgred, planiram da jednom napišem kod sebe nešto o tom problemu – novom problemu sa kojim se suočavamo od kada je naše dete postalo mali čovek koji ima jedan ceo životić koji se odvija izvan nas – o čemu razgovaraju deca u školi, kakav primer ponašanja, mišljenja i nivoa svesti razmenjuju između sebe kao iskustva koja donose iz kuće… To je iskušenje! iskušenije za svakog roditelja i njegovo dete. Tu ima suviše “nedamo kosovo”, a premalo svega do čega držim.
Za kraj jedna anegdota sa 3-ogodišnjim Milutinom – vraća se supruga uzrujana iz šetnje sa decom i prepričava kako su tokom šetnje naleteli na čoveka koji baš ispred njih parkira auto na trotoar, do ulaza u radnju u koju je pošao, tako da ona sa kolicima i drugim detetom nema šanse da prođe – Milutinov komentar – “Majmune jedan ne parkira se tako auto!” – čovek ih pogleda, izvini se i vrati da preparkira kola … čitamo se!
pa moja prezentacija je mnogo lepa i to je to…